Nobel iz kineskog ugla

Dakle, ponovo se susrećemo sa famoznim insistiranjem na poštovanju ljudskih prava koje je toliko karakteristično za politiku zapadnih zemalja a naročito SAD koje su u liku i delu kineskog disidenta, inače književnog kritičara, gostujućeg profesora na nekoliko američkih univerziteta kao i bivšeg predsednika “Nezavisnog kineskog PEN centra” koji ima svoju američku podržnicu[2] , pronašle barjaktara borbe za “ljudska prava”.

Sve je u redu sa plemenitom idejom borbe za istinska ljudska prava koja predstavlja jedno od tekovina civilizacije i koja u svojoj suštini predstavlja oličenje čovečnosti, međutim, koncept poštovanja ljudskih prava predstavlja potpuno prazno i formalno određenje koje omogućava primenu bilo kakvih načela do te mere da se pod izgovorom borbe za ljudska prava demokratija nameće bombama i vojnim intervencijama. Setimo se samo “milosrdnog anđela” ili Iraka i Avganistana koji predstavljaju klasičan primer savremene američke geopolitičke doktrine nametanja demokratije vojnim sredstvima.

Kina, koja predstavlja buduću svetsku super silu kako u ekonomskom tako i u vojnom pogledu, predstavlja idealan poligon za primenu političkih pritisaka sa zapada pod izgovorom ugrožavanja ljudskih prava. Nobelov komitet je sasvim proračunato, dakle po direktivi, nagradu za mir uručio pomenutom disidentu što predstavlja sasvim očigledan primer političkog pritiska na Kinu. Da je i sam Nobelov komitet postao krajnje politizovana institucija koja nagrade uručuje po odgovarajućim direktivama pokazuju i primeri deklarisanih “mirotvoraca” poput Martija Ahtisarija[3] ili lidera pokreta za borbu protiv “globalnog zagrevanja” i “zaslužnog” oskarovca Ala Gora[4], istaknutog pobornika bombardovanja Srbije u bivšoj Klintonovoj administraciji. Sve ovo jasno ukazuje na to kakav je karakter Nobelovog instituta.[5]

Seriji najnovijih napada i kritika vlasti u Pekingu pridružio se i Dalaj Lama duhovni lider i istaknuti borac za nezavisnost Tibeta koji je izjavio da se “Peking mora transformisati u jedno otvoreno društvo”[6], dok je predsednik pomenutog Nobelovog komiteta Tjorbjorn Jagland prilikom uručenja nagrade izjavio da “Kina sa svojih milijardu i 300 miliona stanovnika, na svojim ramenima nosi sudbinu čovečanstva. Ako ta zemlja pokaže da nije u stanju da razvije slobodnu ekonomiju i poštovanje ljudskih prava, postoji opasnost društvenih i ekonomskih kriza u Kini, što će imati negativne posledice za sve nas”[7]

U ovom kontekstu jedno pitanje se prirodno nameće a ono glasi: zašto je potrebno da predsednik Nobelovog komiteta drži lekcije iz lepog ponašanja Kini? Zar je to u njegovoj nadležnosti? Ali kritike se tu ne zaustavljaju, naprotiv. Naime, šefica evropske diplomatije, Ketrin Ešton se takođe osetila prozvanom. Ona je “zatražila” od Kine da hitno pusti na slobodu disidenta koji se tako dugo i revnosno zalagao za poštovanje ljudskih prava.

Kako je na sve ovo reagovao zvanični Peking? Sajt kineskog radija preneo je izjavu Portparola kineskog Ministarstva inostranih poslova Điang Ju koja je odgovarajući na pitanja novinara, rekla da se kineska strana protivi mešanju u unutrašnje poslove i u neprikosnovenost pravnog sistema Kine od strane bilo koje zemlje ili bilo kojeg pojedinca pod izgovorom uručenja Nobelove nagrade za mir.[8]

Naravno, krajnje politizovana dodela Nobelove nagrade za mir Kinu i vlast u Pekingu nije mnogo potresla, jer ovaj politički pritisak koji dolazi sa zapada neće nimalo uzdrmati kinesko rukovodstvo niti će uticati na dalji tok političkih ekonomskih i vojnih procesa koji će od Kine stvoriti buduću svetsku super silu. A što se tiče dvoličnosti i pitanja poštovanja temeljnih ljudskih prava ukazaćemo samo na činjenicu da je DŽulijan Asanž, osnivač sajta Vikiliks uhapšen u Britaniji na osnovu optužnice za navodno silovanje. I na kraju nam ostaje da se zapitamo ko to tamo zaista poštuje ljudska prava?