Neustavnost i licemerje briselskih pregovora

Briselske pregovore Srbije i „Kosova“, osim dugotrajnosti (počeli 2011) i neizvesnog ishoda, karakterišu određene neustavnosti, gledano iz ugla srpskog (od 2006) i, u manjoj meri, „kosovskog“ ustava (od 2008) (dva ustava su stavljena u istu ravan samo za potrebe ovog teksta). Svakako da je odgovornost za kršenja sopstvenih ustava, prevashodno, na dvema pregovaračkim stranama ali, upada u oči, da se organizator i pokrovitelj pregovora – EU (uz nadzor SAD), uopšte ne obazire na neustavnosti proistekle iz ovih pregovora.

Poznato je da ta dva ustava, osim što istu teritoriju drugačije nazivaju, sasvim suprotno uređuju njen pravni status – po našem ustavu Kosovo i Metohija je teritorijalna zajednica sa „suštinskom autonomijom“ u Srbiji (čl. 182), dok je po „kosovskom“ ustavu to „nezavisna, suverena (...)“ republika (čl. 1). Ova suprotnost kazuje da je nemoguće postići međusobni statusni sporazum a da se ne prekrši bar jedan od ova dva ustava.

Kosovska strana učestvuje u briselskom pregovaranju sa ciljem da do kraja oživi odredbe svog ustava o nezavisnoj i suverenoj državi na čitavoj teritoriji „Kosova“ i da, kao takva, dobije priznanje od matične države Srbije. Iz ugla „kosovskog“ ustava problematično može biti tek to što je sprovođenjem Prvog briselskog sporazuma (2013) „Kosovo“ steklo stvarnu vlast nad čitavom ustavnom teritorijom (uz postojeći međunarodni nadzor) pa je svako eventualno pregovaranje o promeni takvog stanja samo po sebi neustavno. Za njih je manji ustavni problem ovlašćenje za pregovore jer su se, po pozivu EU, menjali pregovarači - Prvi briselski sporazum potpisao je „kosovski“ premijer i ratifikovala ga je Skupština „Kosova“ (2013), a predsednik „Kosova“ ima nadležnost da „vodi spoljnu politiku države“ (čl. 84 t. 10) i sada je pregovarač. Stvar olakšava to što „kosovski“ ustav ostavlja širok teren za pregovore jer svaki valjano ratifikovan međunarodni sporazum, pa i onaj o teritoriji, ima primat u odnosu na domaće pravo (čl. 19).

Zvaničan cilj učestvovanja srpske strane u pregovorima nije poznat javnosti, osim ako ne uzmemo da su to, sve u jedan: „očuvanje mira i stabilnosti, o(p)stanak Srba na Kosmetu i poboljšanje životnih uslova im, Srbijine evropske integracije“ i druga opšta mesta. Ovo, samo po sebi, nije protivustavno, ali jeste pregovaranje o teritoriji koja je „jedinstvena i nedeljiva (...) nepovrediva (...)“ (čl. 8), kao što je bilo protivustavno i potpisivanje Prvog briselskog sporazuma kojim se gase institucije Srbije na ustavnoj teritoriji. Posebno je problematično to što sadašnji pregovarač(i) nema ustavnu nadležnost da vodi spoljnu politiku (Vlada „utvrđuje i vodi politiku“, čl. 123) i potpisuje međunarodne sporazume, kao što nema ni ovlašćenje Narodne skupštine ili Vlade kako za učestvovanje u ovim pregovorima tako ni za potpisivanje nekog pravno obavezujućeg sporazuma.

Sve ove ustavne zavrzlame ne dotiču pokrovitelje pregovora. Civilizacijski i evropski je to što Srbija ima demokratski ustav, smatraju oni, ali obaveza poštovanja tog ustava postoji od slučaja do slučaja. Kada je u „zapadnom“ interesu da Srbija gazi sopstveni ustav postepenim poklanjanjem Kosmeta, to je poželjno i očekivano. A kada se kritikuje nedemokratski pritisak na integritet institucija i razne, politički motivisane, povrede ljudskih prava, onda se u pomoć doziva ustav kao vrhovni autoritet. Otuda je očekivano to što EU vodi pregovore tako da Srbiji ograničava pregovaranje na polje obezbeđenja zaštite Srba, kao nacionalne manjine, u ustavnom sistemu „Kosova“, iako je to suprotno našem ustavu. Nadalje, srpski pregovarač(i) ovo praktično prihvata insistirajući na konstituisanju Zajednice srpskih opština što nije drugo do faktičko prihvatanje nezavisnosti „Kosova“. Umesto nastojanja da se uspostavi kakva-takva pravna i institucionalna veza Srbije i „Kosova“ (poseban zakon, zajednička tela i dr), kao uspeh se prikazuje sama borba za buduće mehanizme zaštite srpske manjine na nezavisnom „Kosovu“ - neustavnost zdušno podržavana od EU.

Od ovakvog, interesom inspirisanog licemernog ponašanja EU, mnogo je opasnije to što kršenjem svog ustava gubimo ugled kao politički sazrela nacija – ma ti Srbi mogu sve pa i da za obećanje ili uz pritisak, pogaze svoj ustav. Kad sami ne držimo do ustava, ceniće da smo poslušnici svakolikog političkog interesa. I da, stoga, zavređujemo malo poštovanja - toliko da je moguće, onomad, organizovati linč predsednika Vlade na srebreničkom mezarju bez ikakve kazne ili, skorašnje, postaviti srpskog predsednika u „publiku“ na stogodišnjici proslave kraja Prvog rata u kome je Srbija dala najveće žrtve, na mesto podaleko ispod šefova novostvorenih državica među kojima je i „Kosovo“. Slični primeri će se nastaviti ako u vrtešci visoke politike i dalje budemo trpeli tuđe interese, na račun našeg ustava. Ozbiljno se zapitajmo dokle smo stigli kada se u licemernim briselskim pregovorima kosovski Albanci pokazuju kao daleko revnosniji „ustavobranitelji“, jer brane svoja mlada ustavna rešenja, dok srpski predstavnici bagatelišu sadržinu svog osnovnog zakona koji imaju vekovima. Krajnji je čas da se vratimo svome ustavu, dok još imamo kome.