Natprosečno talentovani za imidž

PISA testovi opet su pokazali da su srpski đaci daleko ispod evropskog proseka. Trećina đaka jedva zna da čita, a 40% pokazuje matematičku nepismenost, preneli su prošle nedelje mediji, što znači da srpski učenici zaostaju za vršnjacima iz sveta za čitavu godinu školovanja. Ruku na srce, nešto smo bolje prošli nego pre tri godine, kada gotovo da smo dotakli dno, ali smo i dalje u ne baš zavidnom društvu sa repa tabele.

Međutim, činjenica da u Srbiji prosečno dete kuburi sa osnovnim znanjima, uopšte ne znači i da će država ozbiljnije poraditi na tom „prosečnom“ detetu. Od tog običnog, (ispod)prosečnog deteta, koje, kako testiranja pokazuju, slabo razume ali zato malo zna, političari su odavno digli ruke. Nekako je nedovoljno zanimljivo za one, koji daleko više vole da se okružuju svetlim primerima – raznim talentima, genijalcima i ostalim „nad“prosečnima, kojih je, doduše, malo, ali sa kojima je tako lepo i korisno slikati se kada se sa raznih takmičenja vrate sa medaljama oko vrata ili trofejima u rukama. Ulagati u one probrane, u koje je i priroda već debelo uložila, i jeftinije je i jednostavnije, a briga o talentima donosi i publicitet i političke poene.

Činjenica da u Srbiji prosečno dete kuburi sa osnovnim znanjima, uopšte ne znači i da će država ozbiljnije poraditi na tom „prosečnom“ detetu. Od tog običnog, (ispod)prosečnog deteta, koje, kako testiranja pokazuju, slabo razume ali zato malo zna, političari su odavno digli ruke.

Koliko je ta briga korisna za obične ljude i njihovu običnu i prosečnu decu, i da li činjenica da je neko genije znači i da on svoj talenat ume da pretvori u nešto produktivno – poput novih radnih mesta – i tako poboljša život svojih sunarodnika – manje je bitno. Tu je uvek priča o imidžu države, a od imidža se divno živi – opšte je poznato da nema tog biznismena koji ne dobije snažan poriv da ulaže u privredu na primer, Zimbabvea, čim vidi da je njihova plivačica osvojila olimpijsko zlato na 200 metara leđno.

Tako je prošle nedelje, pod uticajem pobede srpskih tenisera na Dejvis kupu, a dok je štampa naširoko pisala o nePISAmenosti prosečne srpske omladine, ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković najavila novi skupi projekat za one natprosečne – izgradnju Nacionalnog teniskog centra u Beogradu, sa 15 teniskih terena namenjenih „proizvodnji” budućih srpskih tenisera. Ima li boljeg načina da se poboljša život narodu sa sve nižim standardom i sve manjom teritorijom, nego hiperprodukcijom teniskih šampiona? Eto i u budućnosti divnih prilika da se nečim ponosimo, i mi roditelji, i nastavnici, i ministri, gledajući kako nekolicina probranih talenata čini čuda za imidž Srbije. Sve dok vesti mogu da počinju ceremonijama sa teniskih terena, sve ostalo slobodno može da ide do đavola.

Naravo, osim teniskih, Srbija misli i na ostale genijalce, pa se u poslednje posvetila i pravljenju regionalnih centara za talente, namenjenih  ranom otkrivanju i identifikaciji talentovane dece i stvaranju uslova za njihov razvoj u naučnoj oblasti za koju iskazuju interesovanje. Dakle, ideja je da probrana mladež najkvalitetnijih gena može nesputano da se razvija i usavršava, umesto da vene i guši se među prosečnima. I verovatno zatim, silom prilika ili iz nimalo čudne želje da iskoristi sve što život pruža, ode da svoj talenat unovči negde drugde. Ostaće oni prosečni, da se raduju svaki put kada čuju da su im talenti negde u belom svetu opet osvetlali obraz.

Ideja je da probrana mladež najkvalitetnijih gena može nesputano da se razvija i usavršava, umesto da vene i guši se među prosečnima.

I tako one kojima je bog najviše dao država nagrađuje svojom nepodeljenom pažnjom i obasipa podrškom – naravno, u granicama svojih skromnih mogućnosti. Ostali će nastaviti da se batrgaju sa osnovnim gradivom, u pretrpanim učionicama, uz zastarele nastavne programe i nemotivisane, nepripremljene i slabo plaćene nastavnike.

Ipak, koliko god država pomagala najbolje – to nikad neće biti dovoljno. Mediji će nastaviti da objavljuju tužne priče nadarenih pojedinaca kojima nedostaje novca da otputuju na usavršavanje ili kupe skupoceni muzički instrument, zato što “Srbija ne brine dovoljno o svojim talentima”. I država će opet ulagati – zato što misli na budućnost. I onih malobrojnih, talentovanih za nauku, sport ili umetnost, i onih talentovanih za mazanje očiju, populizam i imidž, onih koji će se sa njima slikati, najavljivati nove skupe projekte, centre i stipendije, skupljati političke poene i tako davati razlog nama prosečnima da ih i dalje trpimo.