Menuet za Medvedeva

Tada još nisam slutio da je celi moj ratni pohod bezvredan. Za Zapad sam bio pripadnik komunističkih gerilaca, za svoje – bivši "levi sokol", "nepartijac", "koristan idiot". [...] Već sam se u prvoj godini okupacije sukobio s Francom, koji je bio komesar naše grupe. Rekao je da će me ustreliti zbog "protivsovjetske propagande".

Vitomil Zupan, "Menuet za gitaru"

Kao relativno mlada osoba preduzeo sam inicijativu da pročitam knjigu slovenačkog književnika Vitomila Zupana o njegovom partizanovanju: tada još nisam znao da su njegovo delo i on sam paradigma onoga što nam se desilo kad je jednu okupaciju zamenila druga. Zupan, antišafista ali ne i komunista, u "Menuetu za gitaru" partizansko vojevanje opisao je kao pobedili smo jer smo konstantno bežali; tada mi je došlo da (parafrazirano) uskliknem: menjam 7000 filmova Veljka Bulajića i sve epizode Otpisanih za jedan "Menuet"! Da nije došla sloboda već da je samo prestala bežanija, Vitomil Zupan shvatio je 1948. kada je osuđen na osamnaest godina (odležao samo šest) zbog telefonske šale da je (po izbledelom mi sećanju) drug Tito u Švajcarskoj a Sovjeti na granicama. Pošto tad još nije bio pronađen tzv.govor mržnje, Zupan je verovatno stradao zbog širenja lažnih vesti, a čak mu kao olakšavajuća okolnost nije uzeto ni to da je delikt urađen posle (valjda) osamnaestog viskija.

Što ljubite samo njihove: Malo duži uvod, a možda je bilo dovoljno da vam stavim samo link na spot "Beograd pamti 20. oktobar 1944", 65 godina slobode koje smo se opsetili pred dolazak ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Iskren da budem, otkad smo onomad (13. juna 1990) probušili petokraku na zastavi, nisam očekivao da je više uživo viđam – ponajmanje u nabudženom soc-realističkom spotu na televiziji (skojevka-cveće-sovjetski borac). Svečana akademija, povodom oslobođenja Beograda a u čast Medvedeva, bila je još gora: valjalo je za to izmisliti nov znak "zabranjeno/opasno za antikomuniste svih godina"! I sve to dok se Dmitrij Medvedev krsti i prima najviše odlikovanje SPC, orden Svetog Save.

Doviđenja do oslobođenja: Zaboravih da kažem da sam bio zaista srećan zbog posete g. Medvedeva, kao i da razumem njegovu potrebu da odbrani (i) sovjetsku vojsku od optužbi za okupaciju i odbije odgovornost SSSR-a za Drugi svetski rat; ali, ako su se takve tvrdnje čule u ostatku Istočne Evrope, kod nas se to ionako nije nosilo. Umesto da kažemo nismo odatle, mi sve to (namerno?) prevedemo u obavezu da od optužbi za okupaciju oslobodimo ne samo Sovjete nego i naše. A okupacija 1944. nije manja zato što su je sproveli naši. Na ovom mestu bih poslao poruku, naročito onima koji tvrde da smo zapravo okupirani tek 2000. godine, da ono od '44. čak nije bila ni meka okupacija – mada su dizgine povremeno popuštane.

Od novog bola stara jad će proći: Nije sporno da je trebalo odati dužnu počast sovjetskoj/ruskoj vojsci za doprinos u borbi za Beograd, niti iko ovde negira da su tog oktobra oterani Nemci – ali onda treba (pro)slaviti upravo to ("Proterivanje Nemaca 1944") a ne ono što smo dobili kasnije; jadi komunističke diktature neće postati manji ako ovo danas nije dobro ili zato što nam u goste dolazi ruski predsednik. Ukratko rečeno, Dmitrija Medvedeva valjalo je dočekati kao Rusa koji dolazi kod Srba a ne kao Sovjeta u poseti Jugoslaviji. Pitanje za kraj jeste da li je to posledica naše ideološke konfuzije ili normalna posledica činjenice da su nam na vlasti oni koji hrle u Internacionale?