Medvedev i Đintao: Strateško partnerstvo na ispitu?

U Sankt Peterburgu održan je međunarodni ekonomski Samit koji je za cilj imao dalje inteziviranje stranog investiranja u rusku privredu. Samit koji je trajao od 16. do 18. juna ipak je ostao u senci susreta predsednika dve svetske supersile, Rusije i Kine. Sve je izgledalo savršeno, obostrani osmesi i izjave o tome koliko je strateško partnerstvo od krucijalnog značaja za obe zemlje. I zaista sudeći po izjavi kineskog predsednika, Hu Đintaoa, Samit je bio više nego uspešan: “Kini i Rusiji su važna nova tržišta sveta. Stabilnim razvojem naših ekonomija ne samo što se uzajamno pomažemo u razvoju, već pomažemo i rastu svetske ekonomije. Naše dve zemlje su međusobno glavni trgovinski partneri”.[1]

Kineski državni radio na srpskom jeziku preneo je četiri osnovna načela koja predstavljaju principe na kojima počivaju strateški i bilateralni odnosi između Kine i Rusije. Naime, samo je pomoću jačanja uzajamnog poverenja moguće produbiti političke odnose između pomenutih zemalja. Dalje, zajednički razvoj se može realizovati samo zahvaljujući jačanju uzajamnog poštovanja. Treće, osnovne interese moguće je zaštititi jedino uzajamnom podrškom i, kao poslednje, predsednik Đintao je istakao da je jedino putem prijateljskih konsultacija moguće garantovati zdrav razvoj bilateralnih odnosa.[2]

Navedeni principi mogu se sažeti u jednoj rečenici − radi ostvarivanja obostranih interesa neophodno je pojačati saradnju, poštovanje i međusobno uvažavanje. Međutim, da li je zaista sve proteklo u najboljem redu i da li je sam Samit uspeo?

Ovakve izjave u diplomatiji obično predstavljaju ublažavanje neslaganja koje je nastalo usled ozbiljnih razmimoilaženja u najbitnijim sferama saradnje kao što je ekonomija. Naime, Samit je trebao da bude krunisan potpisivanjem ugovora o isporuci ruskog gasa Kini koji bi po nekim izvorima mogao da dostigne i vrednost od bilion dolara. Koliko je ovo pitanje važno za obe zemlje, govori i činjenica da će se pregovori nastaviti jer je ovo pitanje od vitalnog značaja za Kinu. Ova zemlja je najveći potrošača energenata u svetu, a Rusija, koja bi dobila ogromno tržište u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, svoje prirodne resurse mogla bi da izvozi i Pekingu, što bi još više učvrstilo njenu međunarodnu poziciju, a ne samo poziciju na Zapadu. Međutim, uprkos navedenim činjenicama, dogovor nije potpisan jer je Kina tražila fiksnu cenu prirodnog gasa, dok je Rusija insistirala na ceni koju bi određivalo svetsko tržište. Čini se da je neuspeh potpisivanja ovog 30-ogodišnjeg ugovora zasenio čitav samit i izgleda da su se obe strane našle u pat poziciji. Neuspeh na ovom planu predstavljao bi ozbiljan udarac po interese obe zemlje koji bi mogao i da se odrazi i na vojnu i političku saradnju između Moskve i Pekinga.

Zapadni analitičari pomno prate razvoj i tok ove strateške saradnje, jer ovo nije prvi put da dolazi do spora oko cene isporuke ruskih energenata Kini.  Sajt “The Global Realm” preneo je izjavu kineskog ministra inostranih poslova Hong Leia datu u maju ove godine da se: „trenutno sve operacije odvijaju bez problema i da je snabdevanje naftom stabilno. Što se tiče nekih konkretnih problema koji su se javili verujemo da obe strane ove probleme mogu rešiti na pozitivan način putem prijateljskih pregovora i na osnovi obostrane koristi”. Analitičari tvrde da je ovo diplomatski način putem koga Kinezi žele da iskažu da profit koji se ostvari između tržišne i cene dogovorene ugovorom treba da ostane kineskoj strani. Odmah nakon toga portparol kompanije “Transneft” Igor Dujomin izjavio je da Kinezi “ne igraju fer” kada je u pitanju najveći ugovor koji su dve države ikada potpisale.[3]

Ipak, uprkos tome što postoje problemi koji su čisto finansijskog karaktera, pomenuti ugovor o isporuci ruskog gasa previše je važan za obe zemlje tako da je teško verovati da će se njegovo potpisivanje i ratifikacija večno odlagati iz dva razloga. Najpre, Rusiji je potrebno još jedno ogromno tržište koje će umnogome uvećati finansijski prihod, a kao drugo, Kini, čija se privreda i ekonomija nalaze u eksponencijalnom usponu, očajnički su potrebni novi energenti. To znači da će se navedeni spor, gotovo sigurno, rešiti kompromisom dve strane koje uprkos neslaganju oko tržišne i fiksne cene energenata imaju jedno duboko i značajno partnerstvo koje će uskoro uključiti sve zemlje istočne hemisfere što će predstavljati neugodnu poziciju za Zapad. Naime, SAD i Evropa takođe imaju potrebu za energetskim izvorima i ona će se samo pojačati u narednim decenijama jer svetske rezerve nafte i prirodnog gasa ipak nisu neiscrpne.