Мeдијски тероризам и нови(нски) напад на истину

Медијски терориста је испалио пуцањ на амбасаду истине. Опет су у питању америчке жртве, овај пут америчка амбасада у Босни и Херцеговини, а нападач „српски терориста“, како је у њурошком Дејли њузу означен Мевлид Јашаревић, припадник радикалног исламског покрета, који је јуче пуцао на Амбасаду САД у Сарајеву. Јуче је један вехабија пуцао на америчку амбасаду, а већ данас је он „српски терориста“. Намјерно или случајно амерички медији поново исказују незнање о елементарним стварима као што је разликовање географски и национално-вјерских одредница нечијег идентитета.

У Србији не живе само Срби, постоје и националне мањине, појам на коме тако ревносно инсистира савремена демократија чији је највећи емитер данас управо Америка. Стављање етничке одреднице испред терористе значи да тај терориста припада једном народу, што је у случају „српског терористе“ очита неистина, будући да нема сумње да терориста који је извео напад није Србин. Од свих етикета коју су нам залијепили само нам је недостајала ова, да смо и терористи. Нема медијске етике, имају само медијске етикете које не треба да се лијепе на робу, већ на робове. Ствар је јасна, да бисте на некога залијепили етикету, морате га прво пљунути, логично.

Намјерна или не, ова грешка наставља са негативним креирањем медијске слике српског народа, чије смо ефекте имали прилике да осјетимо у блиској прошлости. Бодријаровски концепт симулакрума и симулација ми смо упознали у пракси. У ери у којој медијска стварност врло успјешно супституише праву стварности, дешавају се овакве грешке. Новак Ђоковић је хрватски тенисер, а Мевлид Јашаревић је српски терориста, дабоме, не може нешто позитивно представљати Србе и Србију, за њих је у америчим медијима изгледа резервисана само негативност.

Неко ће рећи да је то из незнања и да је као такво случајност. Међутим, „деси се да централа погреши једном, али не сто пута.“ Ово се толико пута поновило да више можемо говорити о правилу него о случајности. Додуше, четници имају браду и тешко се могу разликовати од вехабија. Они нису били лоши док су спасавали америчке пилоте у Другом свјетском рату, али су се наједном покварили. Све што се не чува у Америчком фрижидеру обавезно се поквари.

Амерички медијски сликари данас сликају мртву природу од таквих намирница, али по свему судећи слабо гледају у постављене моделе. Само „велика јабука“ треба да буде зелена. Све остало мора бити труло.