Masakr u ime hrišćanskog fundamentalizma - hoće li opet Srbi biti krivi?

Čitava nacija je u šoku dok je svet potresen. Užasne i tragične vesti iz Norveške. Masovni ubica Anders Bering Breivik ubio je – prema poslednjim izveštajima – 76 ljudi[1], dok su mediji javili da je prvobitni broj žrtava iznosio 92 osoba u dva odvojena napada u Oslu i na ostrvu Utoja[2]. Radi se o užasnom zločinu koji mora biti najstrožije osuđen i kažnjen. Norveška javnost poziva da se zaoštri maksimalna kazna koja po pravosudnom sistemu te zemlje iznosi 21 godinu, dok mnogi posetioci socijalne mreže Fejsbuk pozivaju i na smrtnu kaznu, što je prema navodnoj izjavi samog Breivika i bila njegova želja. Ovo je bez sumnje čin koji će u narednom periodu predstavljati najvažniju vest u čitavom svetu. Od masovnih medija imali smo priliku da dobijemo mnoštvo kontradiktornih informacija, uključujući i konačan bilans nesrećno stradalih osoba, ali je čudno što je toliko malo pitanja koja se odnose na čitav slučaj, jer – videćemo u nastavku – okolnosti nisu tako lako objašnjive. Naime, naš cilj je da postavimo određena pitanja, bez pretenzije da na njih damo konačan i definitivan odgovor, ali sama priroda ovog užasnog zločina nas tera da se zapitamo pod kojim okolnostima se zapravo on odigrao?

Mediji su izvestili da je reč o osobi koja je hrišćanski fundamentalista, pristalica desno orijentisanih političkih struja i nedavni mason, ali šta zapravo stvarno znamo o počinitelju ovog zločina? Ništa – glasi jednostavan odgovor, jer Anders nije posedovao čak ni dosije u policiji. Tek sada svetski mediji govore o njegovom manifestu u kome on izražava svoje antiislamske ideje i svoju orijentaciju koja govori o stanju njegovog uma. Kako to da tek u ovom trenutku biva otkriven njegov manifest u kome on sebe vidi kao krstaša pripadnika templarskog viteškog reda koji će “očistiti” Evropu?[3]

Takođe, ni u jednom zvaničnom izveštaju se ne pominje tip naoružanja koji je ovaj masovni ubica koristio prilikom ovog zločinačkog akta osim da je bio opremljen tzv. dum-dum mecima koji nanose veoma teška oštećenja tkiva. Ali, kako je on mogao doći do takve vrste municije osim u nekoj vrsti kućne radinosti? Opet se postavlja pitanje kako njegove aktivnosti nikome ranije nisu skrenule pažnju? “Andres Bering Breivik je tokom pucnjave na ostrvu Utoja koristio dum-dum metke, napravljene da se rasprsnu u organizmu i izazovu velike unutrašnje povrede, izjavio je za AP doktor Kolin Pul, šef hirurgije u bolnici Ringriket.”[4] Osim toga ne pominje se ni vrsta eksplozivne naprave koja je korišćena u napadu u Oslu – sem spekulacija da je, navodno, prilikom izrade paklene naprave kao jedna od komponenti korišćeno i veštačko đubrivo. Ova činjenica ponovo nas upućuje na to da je Anders sve sam organizovao i da nije imao saradnike, u šta je jako teško poverovati.

Imali smo prilike da vidimo mnogobrojna tela mladih ljudi koja su primećena na čitavom ostrvu, ali ponovo moramo da pitamo da li je to zaista mogla da učini jedna osoba, čak i uz korišćenje pomenute dum-dum municije? Čak i da je masovni ubica sa sobom nosio automatsko oružje sa okvirom povećanog kapaciteta, kakav se recimo koristi u nekim varijantama automatske puške AK-47, jednom čoveku bi bilo jako teško da ubije toliki broj mladih ljudi koji su se nakon prvih pucnjeva razbežali tražeći spas. Naravno, u pitanju je ostrvo sa veoma malo mogućnosti za beg, ali zašto mediji ne objavljuju tip oružja koji je Anders koristio u ovom neviđenom masakru? Po svemu sudeći ova tragična priča je prepuna pitanja koja će, bez sumnje, ostati bez odgovora.

U čitavom ovom krvavom kontekstu nikako ne smemo da zaboravimo ni gnusnu politizaciju jedne tragedije. Norveški i srpski narod vezuje jedno iskreno prijateljstvo, koje svoje korene vuče još iz perioda Drugog svetskog rata – kada su Norvežani nesebično pomagali srpskim zarobljenicima, usled čega je i u centru Gornjeg Milanovca podignut spomenik zahvalnosti Norveškoj. Ipak, aktuelnu politiku Norveške – članice NATO-a – karakterišu toplo-hladni odnosi kada je u pitanju međunarodno angažovanje u raznim operacijama agresije NATO pakta. Pod ovim pre svega mislimo na bombardovanje Srbije 1999. godine. Norveška se uključila u bombardovanje po diktatu ostalih članica NATO pakta, ali je i bila jedna od prvih zemalja koje su se povukle iz agresije. Sličan, ako ne identičan, scenario se sada ponavlja i u Libiji odakle će se Norveška po svim izgledima povući iz vazdušne kampanje. “Ministar odbrane Grete Faremo izjavila je da se nada da će NATO saveznici razumjeti ovu odluku jer je Norveška mala zemlja i “ne može priuštiti održavanje borbenih aviona duži vremenski period.”[5]

Međutim, zašto se tek sada obelodanjuju Andersovi stavovi po pitanju srpskog naroda, Radovana Karadžića i ostalih priča koje pomenutog zločinca vezuju za tobožu veliku odanost, poštovanje i ljubav prema srpskom narodu i njegovoj borbi protiv širenja islama u Evropi? Naravno, odmah su se umešali naši rodonačelnici “proevropske” Srbije da svojim izjavama izazovu dodatnu mučninu. Dimitrijević i Dereta su povezali propagandu Slobodana Miloševića sa stavovima Norvežanina koje je on izneo u svom manifestu[6] objavljenom na internetu pre nego što je izvršio stravične zločine. Sada se nameće prirodno još jedno pitanje, ukoliko je taj pomenuti manifest, u kome je Anders podrobno analizirao istoriju Srbije još od kosovskog boja i u kome se navodno divio i knezu Lazaru, objavljen pre zločina zašto niko nije ni prstom mrdnuo da tako nešto spreči ili Andersa liši slobode? Sve ovo na žalost nalikuje jednom žalosnom i degutantnom scenariju u kojoj su politički elementi neizbežni. Postavićemo još jedno pitanje koje će takođe ostati bez odgovora. Hrišćanski fundamentalista je ubio hrišćane: da li bi istinski hrišćanski fundamentalista učinio tako nešto makar bio on i nezadovoljan zvaničnom politikom svoje vlade? “Trideset dvogodišnji Norvežanin je navodno rekao da je NATO bombardovanje Srbije 1999. bila kap koja je prepunila čašu zato što je simpatizovao borbu Srba protiv etničkih albanskih muslimana na Kosovu i njihovo proterivanje u Albaniju. Godinu dana ranije on je izjavio kako je svestan da se, po njegovim rečima “islamizacija Evrope ne može zaustaviti mirnim sredstvima.”[7]

Na kraju, navešćemo još jedan čudan podatak koji čitavu ovu tragičnu priču čini još zagonetnijom. Naime, norveška policija je saopštila da je policajac koji je trebao da obezbeđuje ostrvo praktično nestao! ”On nije bio na službenoj dužnosti za vreme napada i do sada se ne zna gde je.”[8] Čitav događaj pokreće lavinu pitanja i čini se da je zvanična slika koja nam se servira preko medija sasvim drugačija od stvarnosti. Veoma je zanimljivo što se Srbi, koji su u umu jednog zločinca zapravo krstaški ratnici, ponovo “loši momci” i to je priča koju su do sada zapamtili i vrapci na grani. Ali, nažalost, premise su potpuno jasne i iz njih prirodno sledi zaključak o ponovnoj satanizaciji srpskog naroda u događaju koji će, po svom tragičnom epilogu, obeležiti savremenu istoriju države Norveške.