Kosorova i Tači – ima neka javna veza

Hrvatska je, na svoj dobro poznati način, pokazala da nam je i dalje dobri sus(j)ed i da premijerka ove zemlje želi istinske “dobrosusedske odnose” sa Srbijom i njenim narodom, što je i predsednik Tadić potvrdio prilikom nekoliko veoma srdačnih sastanaka sa premijerkom Jadrankom Kosor.

Međutim, Kosorova je u Prištini zauzela sasvim jasan stav kada je u pitanju Kosovo i zajednička borba protiv “velikosrpskih aspiracija” koje su “ugrožavale” Hrvatsku i sastavni deo države Srbije Kosovo i Metohiju!

Prilikom posete Kosorova je izjavila da je Hrvatska među prvim zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova, ali takođe nije ispustila da kaže kako je prijateljstvo između naroda Hrvatske i Kosova “tradicionalno”, jer su se navedeni narodi “podupirali i u najtežim vremenima”.

Naravno, sasvim je jasno na koja je to “vremena” hrvatska premijerka mislila, jer je u nastavku izjavila sledeće: “To prijateljstvo među našim narodima, pre svega, potvrđeno i u borbi protiv tiranina Miloševića i protiv velikosrpskih aspiracija i u tome smo i jedni i drugi svakako pokazali uspeh i odlučnost.”[1]

Jadranku Kosor su na aerodromu u Prištini dočekali sa pompom koja nalikuje jednoj ozbiljnoj državnici. Međutim, izjave koje smo naveli svakako ne dolikuju jednoj ozbiljnoj političarki koja istinski želi pomirenje u regionu i prevazilaženje naslaga prošlosti.

Ono što je ipak krucijalno i što će obeležiti ovu posetu jeste činjenica da je Kosorova samo ponovila dobro poznate stavove nemačke kancelarke Angele Merkel –koja je istakla da “Srbija treba da ugasi svoje paralelne strukture na Kosovu, i da ne može da dobije status kandidata za članstvo u EU bez rešavanja nekih problema u vezi sa Kosovom”.

Pri tome su i kancelarka Merkel i premijerka Kosor zaboravile činjenicu da nije reč ni o kakvim paralelnim strukturama Srbije već o legalnim telima koja su izabrana voljom srpskog naroda na severu Kosova.

Ovakve izjave dovoljno govore o količini mržnje prema srpskom narodu – koja je svakako zajednička za hrvatsku vladu i vladu u Prištini. Uspeh i odlučnost u borbi protiv tzv. velikosrpskih aspiracija – koje su postala neka vrsta anateme za celokupni srpski narod – obezbeđena je naravno uz svesrdnu pomoć međunarodne zajednice i NATO-a, koji je bombardovanjem Srbije i ubistvom nedužnih civila oteo integralni deo njene teritorije, dok je Hrvatska vojska počinila nebrojene zločine nad srpskim civilima tokom invazije na Krajinu i tzv. operacija “Bljesak“ i „Oluja“ kada je proterano više od 200 000 Srba.

Međutim, ne bi trebalo da nas mnogo iznenadi izjava Jadranke Kosor. Ono što bi zaista trebalo da nas zabrine jeste nepostojeća reakcija aktuelne srpske vlasti koja je mogla da ovako olako pređe preko izjave hrvatske premijerke. Sve do narednog srdačnog susreta između Kosorove i predsednika Tadića, kada će naš predsednik imati priliku da se izvini zbog zločina koji su Srbi učinili hrvatskom narodu i narodu Kosova. A možda bi srpski predsednik trebao i da se izvini i zbog svih budućih zločina koji još uvek nisu počinjeni u ime “velikosrpskih aspiracija”.

Bliska saradnja u borbi protiv srpskog naroda postoji još od vremena raspada bivše SFRJ, jer su se mnogi pripadnici bivše JNA albanske narodnosti, posle napuštanja svojih jedinica, pridružili hrvatskim “domoljubima” u borbi protiv vojske RSK. Tom prilikom su počinili brojne zločine, setimo se samo Medačkog džepa. Jedan od komandanata hrvatskih bojovnika bio je i Agim Čeku, koji je bio na funkciji “premijera Kosova” od 2006. do 2007. godine.

Na kraju ostaje samo pitanje koliko bi Srbija trebalo da bude mala da bi iz pameti ovih “najboljih prijatelja” bio izbačen pojam velikosrpskih aspiracija.