Корбин платио цех због покушаја релативизације "брегзита"

Борис Џонсон и Конзервативна странка побледили су на јучерашњим изборима у Великој Британији зато што су наступали само са једном темом – брегзитом. Иако су аналитичари одавно упозоравали да су поделе око брегзита снажније од традиционалних подела лево-десно, Корбинови лабуристи последњих месеци постали су странка која негира резулатате референдума о напуштању ЕУ одржаног 2016. на коме се 52% бирача определило за напуштање Уније. То им се осветило, изгубили су чак и у својим највећим упориштима у којима конзервативици деценијама нису побеђивали. Лабуристички активисти који су водили кампању од врата до врата на такав исход су упозоравали. Корбин је заступао идеју да ће, уколико освоји власт, најпре постићи споразум о напуштању ЕУ који је повољнији за Британију од Џонсоновог, а потом ће бити одржан референдум на коме ће се Британци опредељивати између таквог споразума и останка у Унији. Када је у две телевизијске дебате са Џонсоном изнео такав програм, публика у студију се смејала.

Тешком поразу Лабуристичке странке највише је допринео њихов неодређен став према ЕУ. Трећина њихових традционалних бирача на референдуму је гласала за напуштање Уније, њих је разгневио став странке да се резултат референдума игнорише

Тешком поразу Лабуристичке странке највише је допринео њихов неодређен став према ЕУ. Трећина њихових традционалних бирача на референдуму је гласала за напуштање Уније, њих је разгневио став странке да се резултат референдума игнорише. Радикални левичари узалуд су упозоравали Корбина да његов економски и социјални програм не може бити остварен унутар Уније која и сама почива на неолибералним темељима. Одбацивање неолиберализма није могуће без ресуверенизације, странка је на изборе требало да изађе са концептом „народног брегзита“, идеја о другом референдуму је била катастрофална. Сам Корбин је вероватно тога био свестан, али нису били његови најближи сарадници. Осим тога, лабуристички програм изнет у њиховм манифесту, био је сувише амбициозан и обиман, изнет је на чак 105 страница. Они су покушали да наглашавањем социјалних проблема потисну брегзит у други план. Историјско искуство показује да се такав циљ тешко може постићи. Сиромашном становништву декласираном неолибералним мерама штедње, важније је питање „ ко смо ми“ него „да ли имамо шта да једемо“.

Иако су постали проевропска странка, лабуристи нису успели око себе да окупе гласове свих бирача који подржавају останак у ЕУ. За разлику од њих, конзервативци су консолидовали бирачко тело које је за напуштање Уније. Џонсон је успео да превазиђе кризу унутар своје странке и да њену позицију стабилизује. Брегзит партија Најџела Фаража није освојила ниједан мандат, али он је свој посао одлично одрадио јер је помогао Џосону да Конзервативну странку усмери више у десно. Џонсон је у кампањи наметао став: или брегзит или пропаст. Он није одржао ни један програмски политички говор, а његов медијски стратег Доминик Камингс забранио му је да даје дуге интервјуе. Одбио је да буде гост на Би БИ СИ-ју у емисји који води Ендрју Нил, иначе познат као новинар који подржава конзервативце. Џонсон је политичар који више полаже на маркетинг него на политички програм, зато је и победио. Ипак, и поред традиционалне ненаклоњености медија Корбину и његовој вишегодишњој демонизацији, бирачи су, после више деценија, могли да бирају између алтернатива: статус кво или друштвена промена. Изабрали су прво.

Џонсонова позицја сада је комотна. Он може да одустане од брзог реализовања брегзита и да даје неке уступке ЕУ. Али, од повратка биртанског суверенитета неће бити ништа јер ће Уједињено Краљевство потпасти под америчку контролу. Одличан резулатат који је постигла Шкотска национална партија наговаштава да ће вероватно бити појачане етнотериторијалне напетости. Шкоти су већински наклоњени останку у ЕУ, они ће поново тражити рефернедум о независности. Отвориће се и проблеми у Северној Ирској, будући да ирски националсти нису задовољни решењима које доноси Џонсонов споразум.

Најзад, резулатат избора је и велики ударац за ЕУ. Све је масовније назадовољство начином на који функционише неолиберално осмишљене европске интеграције. Због глобализације и таквог карактера уједињења Европе становништво у већини држава окреће се све више према политичкој десници, чак и ултрадесници. Левица није у стању да се тим процесима супротстави. Европа постаје мрачни континент.