Kome Srbija treba da sa izvini?

„Nakon što iz Beograda dođe i zvaničan, civilizovan akt izvinjenja, možemo imati stvarno dobrosusjedske odnose. To izvinjenje treba priznati genocid u BiH, jer je to sudski potvrđena činjenica.” Izjavio je Haris Silajdžić, član predsedništva BiH i lider Stranke za BiDŽ, listu Danas 8. decembra. Ova njegova izjava ne bi privukla toliku pažnju i predstavljala bi samo još jednu u nizu optužbi da je Srbija glavni krivac za sve zločine koji su počinjeni na tlu bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina, da se nije dogodio još jedan presedan i skandal kada je u pitanju međunarodno pravo. Naime, šef posebnog odeljenja za ratne zločine Tužilaštva BiH, međunarodni tužilac Dejvid Švedeman, odlučio je da postupi onako kako je vlast u Sarajevu upravo i želela. On je obustavio dalju istragu u vezi sa zločinom koji je počinjen maja 1992. godine u Tuzli nad nenaoružanim vojnicima koji su se mirno, u koloni, povlačili iz tuzlanske kasarne prema Srbiji. Indikativno je to da datum kada je počinjen jedan od najsramnijih zločina „Bošnjaci“, građani Tuzle slave kao dan „pobede“ i „oslobođenja“ njihovog grada, nazivajući taj gnusni zločin i masakr „bitkom na Brčanskoj Malti“.[1]

Zanimljivo je da je reakcija naše vlade povodom pomenute odluke međunarodnog suda u BiH bila veoma blaga. Ivica Dačić je izjavio kako je to primer selektivne pravde i sve je ostalo na tome. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je tim povodom: „Zaista je degutantno da se gotovo svi zločini nad Srbima sistematski prikrivaju, pa i od strane međunarodnih tužilaca. Treba reći da je ranije tužilaštvo u Bijeljini pokrenulo to pitanje, ali je tužilaštvo u Sarajevu izuzelo taj predmet i na taj način sprečilo Republiku Srpsku da sprovodi istragu o tom zločinu.“

Vlast u Sarajevu, dakle, ne samo da ne priznaje da su zločini počinjeni i prema Srbima već jedan takav akt, kao što je bezobzirno ubistvo nenaoružanih vojnika, slavi kao nekakav dan oslobođenja Tuzle.

Podaci se, kao i uvek, ne slažu, ali po nekim izvorima tog kobnog dana u Tuzli poginulo je oko dve stotine oficira i vojnika koji su uglavnom živi izgoreli u zapaljenim kamionima. Prema nekim očevicima, pripadnici tzv. „patriotske lige“, paravojne formacije bosanskih muslimana, likvidirali su jednog po jednog ranjenog vojnika bivše JNA. Taj masakr, u direktnom prenosu prikazivan je na lokalnoj televiziji u Tuzli.[2] Pripadnici tzv. „patriotske lige“ u bliskoj saradnji sa lokalnim vlastim u Tuzli su tog kobnog dana minirali već unapred poznatu trasu povlačenja vojnih vozila i postavili su zasede na obližnjim zgradama kako bi bili u mogućnosti da kolonu napadnu iz nekoliko pravaca i da iz zasede mučki ubiju toliki broj nenaoružanih vojnika. Najgori primer bezobzirnosti i licemerja aktuelne vlasti u Sarajevu predstavlja proslava tog dana kao dana oslobođenja.

Šta reći o pripadnicima već pomenute „patriotske lige“, osim činjenice da su u pitanju bili kriminalci i ratni zločinci, koji su bili najaktivniji u Sarajevu tokom rata u Bosni. Ta paravojna zločinačka formacija raspuštena je pri formiranju zvanične armije BiH.

Na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ maja 2007. godine uhapšen je Ilija Jurišić, koji za vreme pomenutog zločina, koji je postao poznat pod imenom „tuzlanska kolona“, bio na mestu visokog funkcionera tadašnjeg MUP-a BiH. On je bio, po komandnoj odgovornosti, direktno odgovoran za stravičan zločin. Ilija Jurišić je na osnovu presude okružnog tužilaštva u Beogradu osuđen na 12 godina zatvora.

Izlišno je pominjati da je ova presuda izazvala oštro protivljenje pripadnika vlasti u Sarajevu, tako da je već pomenuti Haris Silajdžić sudski proces koji se u Beogradu vodio protiv Jurišića nazvao „sramnim političkim činom“. Presuda Jurišiću izazvala je i reakcije stanovnika Tuzle, koji su organizovali masovne protestne šetnje trasom kojom je nekada prolivena krv nedužnih vojnika. Presuda protiv Jurišića izazvala je oštra reagovanja i u drugim gradovima u federaciji, dok je gotovo kompletno rukovodstvo BiH ovu presudu nazvalo sramnom dok su se u glas izjašnjavali kako je presuda „srbijanskog suda montiran politički proces i da srpski sud nije imao dokaze u slučaju protiv Jurišića“.[3]

U svetlu skandaloznih Silajdžićevih izjava još jedna koja je data listu Danas privlači pažnju. Naime, Silajdžić je izjavio i kako „bilo ko, ko pokuša to promijeniti, završiće gore nego oni koji su to ranije pokušavali“. On je pri tome mislio kako nikome neće poći za rukom da razbije BiH. Međutim, ova izjava više nalikuje ratnohuškačkom pokliču. Sve takve izjave bi trebale odavno da pripadaju prošlosti.

Veoma je zanimljiva izjava Nataše Kandić, koja je povodom suđenja Jurišiću, na sajtu Fonda za humanitarno pravo izjavila kako je suđenje bilo politički motivisano i kako je vlast u Srbiji navodno htela da uspostavi „veštačku ravnotežu među zločinima“.

„Ja bih, pre svega, rekla da je odluka o tome da se Jurišiću sudi u Beogradu politička.“” Nataša Kandić očigledno svesno prelazi, i to sasvim slobodno, preko činjenice da je Jurišić direktno odgovoran za jedan stravičan zločin. Poznato je kakav stav ima Nataša Kandić i njoj slični, ali da neko na ovaj način, i to potpuno svesno i otvoreno, staje na stranu jedne strane u sukobu, ne samo da je degutantno već predstavlja direktno omalovažavanje bola roditelja vojnika i svesno zatvaranje očiju pred činjenicama jednog stravičnog zločina.[4]

Na kraju da zaključimo sa već hiljadu puta ponovljenom činjenicom, sve strane u ratu na prostorima bivše Jugoslavije bile su umešane u užasne zločine. Takva je i sama priroda svih ratova koji su se vodili i koji će se bez sumnje voditi bilo gde u svetu. Na žalost, svi znamo da je čovek sposoban za užasne zločine kao i za neverovatna postignuća na duhovnom planu, to je u čovekovoj prirodi, međutim, potrebno je prestati sa individualizacijom krivice. Samo naša vlast i nevladine organizacije priznaju da su Srbi činili ratne zločine, za razliku od naših suseda, koji ne samo da se po tom pitanju i ne izjašnjavaju, već  ratne zločine koji su počinjeni od njihovih državljana slave kao nekakve pobede i oslobođenja.

Naravno da su potrebna izvinjenja, ali izvinjenja moraju biti obostrana. Pitanje krivice i odgovornosti predstavlja problem koji će nastaviti da opterećuje međunarodne odnose između zemalja na ovim prostorima još veoma dugo ali insistirati na tome da Srbija treba da se izvini, a istovremeno jedan masakr slaviti kao dan tobožnje pobede, samo po sebi predstavlja nemoralan čin koji zaslužuje svaku osudu. Međutim reakcije naše aktuelne blasti su nažalost veoma blage i neadekvatne. Izvinjenja nisu moguća i prikladna sve dok sve strane u sukobu na tlu bivše Jugoslavije ne budu u stanju da sagledaju istini u oči i ne budu priznale svoju krivicu. Silajdžić bi najpre trebalo da se izvini zbog zločina počinjenog nad Srbima i vojnicima u Tuzli, i kada vlasti u Bosni budu prestale da zločine svečano obeležavaju kao dan pobede tek tada su mogući realni politički odnosi koji su iskreni i obostrani uz uslov zajedničkog priznanja krivice. Međutim, sasvim je jasno da tako nešto ne možemo očekivati od Bosne ili eventualno Hrvatske, čiji će predsednik doći u najavljenu posetu Kosovu i to na pravoslavni Božić. Imajući sve ovo u vidu, naši političari ne bi trebalo da se izvinjavaju nekome ko ne želi da prihvati sopstvenu odgovornost i trebalo bi u skladu sa tim da odmah prekinu tu neslavnu praksu.