Kako sam postao žrtva „slobode na internetu“

Na samitu najrazvijenijih država G8 ove godine jedna od glavnih tema bila je i nadgledanje kompjuterskih sistema Evropljana od strane američke službe za nacionalnu bezbednost NSA. Sve je počelo velikim nepoverenjem među državama zbog slučaja špijuniranja građana Evrope. „Andrej Kvasov , član ruske delegacije na samitu G8 već je rekao da slučaj prisluškivanja izaziva zabrinutost. Otkrića o prisluškivanju iz 2009 godine deo su opsežne dokumentacije koju je „Gardijanu“ nedavno dostavio bivši radnik američke Nacionalne obaveštajne agencije (NSA) Edvard Snouden (29), iz kojih se vidi da službe bezbednosti SAD špijuniraju planetarne elektronske komunikacije, prateći telefone i nadgledajući internet.“[1]

Direktan povod da napišem ovaj tekst je bio slučaj kada sam i ja lično postao žrtva „američke demokratije i slobode na internetu“. Naime, 21. juna u kasnim večernjim satima nisam mogao da pristupim svojoj elektronskoj pošti. Gugl me je informisao da imam problem sa neovlašćenim upadom u sistem i da neko „hakeriše“ moje podatke. Kao u uzbudljivim špijunskim filmovima čiji sam akter lično postao nije mi bilo ni malo prijatno, naprotiv. Jedino što mi je preostalo bilo je da menjam svoju „provaljenu“ šifru i da se dodatno obezbedim od upada u moj sistem tako što ću prilikom pristupanja nalogu koristiti i kod koji mi Gugl šalje lično preko telefona. Lično, ovo me je kao i svakog slobodnog građanina veoma uznemirilo i razbesnelo. Prešli su moju sopstvenu „crvenu liniju“ i narušili moju ličnu privatnost.

Kao adresa upada naveden je grad u Sibiru Samara sa tačnom ip. adresom koju ovde neću navoditi. To je klasično skretanje tačne lokacije sa koje je izvršen upad u moj sistem. Nemoguće je da je neko iz Sibira „hakerisao“ moj sistem a i zašto bi? Sve ovo se odvija u svetlu opšteg nepoverenja koje je formulisano kritikama na račun SAD i njene službe NSA na samitu G8. Slučaj Edvarda Snoudena, koji se u međuvremenu sklonio u Hong Kong potvrđuje sve gore navedeno. Ovo dovoljno govori o tome koliko su obični građani bezbedni od upada za to zaduženih službi u njihove sisteme. Svi smo postali žrtve planetarne paranoje koje su direktno izazvale SAD tako da sada niko nije siguran da li će sutra u njegov ili njen sistem upasti hakeri američke službe i nadgledati elektronsku poštu, kao što je sa mnom bio slučaj, ili neke druge podatke. Ovo nije ništa novo ali sam po prvi put to osetio i na svojoj koži. Naime, ko sam ja ukoliko su američki špijuni presretali i špijunirali čak i tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva na samitu G8, 2009. god.?[2]

Nije tajna sistem za prisluškivanje i nadgledanje se zove „Prizma“ i „SAD saglasile su se da Evropskoj uniji daju informacije vezane za kompjuterski program američke vlade „Prizma“ za praćenje komunikacije građana na internetu i preko telefona saopštili su predstavnici EU.“[3] Ukoliko je neko poput mene, običnog građanina i ništa više od toga, bio meta neovlašćenog upada u sistem onda smo posledično svi postali mete nadgledanja američkih službi i niko se više ne može osećati sigurnim.

Ovim svojim postupkom službe poput NSA zadiru u privatnost i ometaju živote običnih građana što je više nego uznemirujuće. Svi smo postali žrtve američke paranoje što na elementaran način i u principu krši osnovno ljudsko pravo na slobodu i slobodno izražavanje. Toliko o navodnoj američkoj demokratiji i tvrdnjama da je internet potpuno slobodan. On to nikada nije bio niti će biti i kao obični građanin koji mora da koristi usluge interneta veoma sam zabrinut i gnevan što je neko narušio moju ličnu privatnost. S tim se mora odmah prestati inače ćemo upasti u začarani krug nepoverenja gde svako svakoga može nadgledati i špijunirati, a najveću cenu toga platiće obični građani. Slučaj Edvarda Snoudena dovoljno govori koliko su američke službe spremne daleko da idu u špijuniranju privatnih lica širom planete. Stvar je očigledno dostigla razmere zbog kojih svi moramo da se osećamo ugroženo ne znajući ko je sledeći na meti američkog „velikog brata“.