Još jedna petica za Srbiju

Sa Zapada je stigla još jedna pohvala na račun političkog rukovodstva Srbije. Ovog puta američki Senat je usvojio rezoluciju koja bi trebalo da predstavlja neku vrstu čestitke za sve što je demokratski izabrano rukovodstvo naše zemlje ostvarilo u prethodnom periodu, ali bi ova rezolucija takođe trebalo da predstavlja i “ohrabrenje” za Srbiju da nastavi sa politikom približavanja EU.

"Senat čestita narodu Srbije na opredeljenju za demokratiju, slobodno tržište, toleranciju, nediskriminaciju i vladavinu prava", ističe se u rezoluciji, čiji su tekst predložili senatori DŽordž Vojnovič, DŽon Keri, Ričard Lugar, DŽin Šahin i Bendžamin Kardin.[1]

Ključna reč jeste upravo “približavanje” koje je postalo proces koji će trajati onoliko koliko to odgovara interesnim krugovima na zapadu i našoj vlasti.

Naime, nama je vrlo dobro poznata čuvena američka politika štapa i šargarepe koja je karakterisala spoljnopolitičke odnose Srbije i SAD tokom proteklih godina, što je kulminiralo bombardovanjem Srbije od strane NATO. Agresija nazvana “milosrdni anđeo” navodno je za cilj imala oslobađanje albanskih civila na Kosovu od srpskog terora. Pošto su se prilike u našoj zemlji “promenile”, nekako je prirodno da je američki Senat rezolucijom ohrabrio tzv. demokratske promene u Srbiji. Da li sada i prosečni građani Srbije treba da budu ohrabreni najavom svetlije budućnosti, odnosno šta će Srbija imati od ove rezolucije i šta će ona u konkretnom smislu doneti našem narodu?

Odgovor je vrlo jednostavan i glasi: ništa. Ova rezolucija ne može i ne treba da nas raduje, uprkos optimizmu kojim su nas obasipali naši mediji koji su ovu vest, koja se može okvalifikovati kao “još jedna od brojnih podrški koje stižu sa zapada”, preneli gotovo euforično. Prosečnom Srbinu su već odavno dosadile mnogobrojne pohvale i izjave podrške zbog toga što se Srbija nalazi na tobožnjem “dobrom putu”.

Koliko se Srbija nalazi na dobrom putu, osećamo na sopstvenoj koži gotovo svakodnevno: gubitak dela teritorije, vlada za koju bi eufemizam bio reći da je neefikasna, korupcija na svim nivoima, kao i nesposobnost vodećih državnika u vođenju nacionalne politike. Da ne zaboravimo i nesposobnost našeg parlamenta koja se ogleda u činjenici da još uvek nije usvojena rezolucija o osudi zločina koji su počinjeni nad Srbima na prostorima bivše Jugoslavije, uprkos tome što je odluka o osudi zločina u Srebrenici već efikasno doneta.

Još uvek nemamo nikakvu nacionalnu niti socijalnu politiku koja bi bila vredna pomena tako da nemamo nikakvih razloga za optimizam. Demografska slika je toliko loša da će srpski narod, u ne tako dalekoj budućnosti, postati nacionalna manjina u sopstvenoj državi koja nam svakodnevno putem medija na kašičicu servira iluziju neke svetlije budućnosti koja nas očekuje u EU, NATO i ostalim evropskim integracijama, dok naši političari nesebično vode narod ka obećanoj boljoj budućnosti.

Na čemu to dakle Amerika čestita Srbiji? U rezoluciji se pominje unapređenje demokratskih tekovina, dok prisustvujemo konstantnom progonu i medijskom linču političkih neistomišljenika. Ne zaboravimo mafijaške organizacije i kriminal protiv kojih se naša država tako “uspešno” bori da nasilje naprosto buja u svim porama društva. Ostaje nam da se zapitamo kuda nas to vodi aktuelna vlast. Da li u bolje sutra, kao što to kažu Amerikanci? Po svemu sudeći, ako bolje pogledamo, videćemo da je Srbija još uvek daleko od pravog puta. Progon, korupcija, nasilje, kao i političke mahinacije, prisutni su na svakom koraku. Da li se deo visokoobrazovanog stanovništva Srbije koji je bio prisiljen da napusti Srbiju vratio, kako je predizborno obećavano? Da li je “ogroman” priliv stranih investicija poboljšao životni standard građana Srbije?

Takođe, u rezoluciji se izražava zadovoljstvo što je Srbija 2006. godine pristupila Partnerstvu za mir. SAD bi svakako odgovaralo da Srbija postane i punopravna članica Severnoatlantskog saveza, međutim, teško da bi to zaista donelo nekog dobra Srbiji jer takva odluka, uprkos tvrdnjama pojedinih ministara, sigurno ne bi značajno ojačala našu spoljnopolitičku poziciju, naprotiv. Osim toga, Amerikanci hvale našu vladu za doprinos u borbi protiv međunarodnog terorizma. Ostaje nam samo da se nadamo da Srbija ipak neće i svojim vojnim personalom učestvovati u ovoj borbi za koju svi znamo da povlači učešće naših vojnika u misijama u Avganistanu i Iraku.

Dočekali smo da nas zemlja koja je bila na čelu alijanse koja nas je bombardovala zarad sopstvenih geostrateških interesa, prilikom čega je stradalo toliko nevinih ljudi, i koja nam je oduzela deo teritorije hvali zbog demokratskih promena. Da li bi nas u krajnjem slučaju taj put odveo pod okrilje istog ovog, pre svega vojnog saveza? Ostaje nam da vidimo, ali sigurno je da navodne velike demokratske promene ne daju puno povoda za optimizam. Naprotiv, imamo puno pravo da se zabrinemo upravo zbog puta kojim je Srbija krenula.