Jedno lice dve rezolucije

Boris Tadić izneo je predlog da Skupština Srbije usvoji rezoluciju kojom se osuđuje ratni zločin počinjen u Srebrenici. Tom prilikom oglasio se i neizbežni Jelko Kacin koji je u svojoj izjavi, koju prenosi B92, pohvalio i odobrio inicijativu predsednika Tadića rečima: „Osuđivanje ovog najstrašnijeg zločina na zapadnom Balkanu bi trebalo da bude prioritet u naporima Srbije da se distancira od svih ratnih zločina koji teško opterećuju njenu prošlost.”

Pitanje koje se prirodno ovom prilikom nameće jeste zašto, ukoliko smo konstatovali da zločini treba da budu individualizovani, govoriti o nečemu što predstavlja, kako se iz Kacinove izjave može zaključiti, zločin koji teško opterećuje prošlost čitave jedne nacije? Međutim, daleko je bitniji spor koji se tiče eventualnog usvajanja dve rezolucije u skupštini. Smisao druge rezolucije je sasvim jasan. Demokratska stranka svesna je činjenice da  rezolucija koja osuđuje samo zločin koji je počinjen u Srebrenici ne bi dobila potrebnu većinu u Skupštini i zato je smisao druge rezolucije potreba za kontekstom u kome bi se osudili svi zločini, bez obzira prema kojoj su  naciji počinjeni, što je apsolutno legitimno.

Međutim, takvo mišljenje ne dele Jelko Kacin i određeni broj političkih stranaka. Kacin, dakle, nije propustio priliku da izjavi kako se protivi usvajanju druge rezolucije: “Usvajanjem druge rezolucije srpski parlament bi donekle relativizovao i oslabio poruku kojom želi da osudi počinjeni genocid u Srebrenici. Ako postoji potreba za donošenjem dodatne rezolucije, to otvara pitanje zašto takvu rezoluciju Narodna skupština nije usvojila ranije”.

Kacin smatra da bi usvajanjem druge rezolucije skupština Srbije tobože relativizovala rezoluciju o Srebrenici. Međutim, prirodno je pitati se zbog čega u opšte i  usvajati dve rezolucije? Ono što je potrebno pre svega jeste osuda svih zločina koji su počinjeni nad nedužnim civilima u ratu na tlu prethodne Jugoslavije. Neophodno je osuditi zločine, ali eksplicitnim pominjanjem samo jednog zločina, što je čini se i bila izvorna namera predsednika Tadića i DS-a – koja se veoma dopala Kacinu kao i drugim predstavnicima političkih stranaka, nevladinih organizacija i diplomata u EU – relativizuju se svi ostali zločini! Dakle, izjava gospodina Kacina predstavlja jednu ozbiljnu zamenu teza.

U ovom slučaju radi se o još jednom pokušaju da se ratni zločini pripišu isključivo jednoj strani u sukobu. Dakle, sasvim je jasno šta je gospodin Kacin hteo da kaže, ali nešto sasvim drugo je daleko bitnije. Naime, pominjanjem samo zločina koji je počinjen u Srebrenici preti opasnost da se zločini koji su bili počinjeni prema Srbima zaborave u Srbiji i to od strane srpskog naroda, što očigledno predsednik Tadić nije uzeo u obzir, najverovatnije usled potrebe da se “Srbi odreknu svoje prošlosti i okrenu evropskoj budućnosti”. Svakako da se zločin u Srebrenici mora osuditi, ali se osuda može formulisati i u vidu jedne rezolucije, koja će osim zločina koji su počinjeni u Srebrenici, osuditi i sve druge zločine što predstavlja apsolutnu nužnost. Nema potrebe za drugom rezolucijom kada se jednom pravilnom i pravednom formulacijom mogu osuditi zločini koji su počinjeni prema svima.

Ta rezolucija je samo predlog koji tek treba da se nađe na dnevnom redu sednice Narodne skupštine. Tim povodom je i Slavica Đukić-Dejanović izjavila da se rezolucija ne može naći na dnevnom redu pre 1. marta ukoliko to hitno ne zatraži Vlada Srbije ili 84 poslanika.

DSS odbacuje predlog DS o usvajanju dve rezolucije. Slobodan Samardžić je izjavio da su ratni zločini učinjeni tokom građanskog rata i da bi njih bilo potrebno jedinstveno osuditi. To bi bila i najprirodnija odluka u ovom trenutku. Međutim, DSS je predložila usvajanje te rezolucije još 2005, ali ona nije bila na dnevnom redu srpske Skupštine.

Ovim predlogom rezolucije, koji je ponudio Tadić, osudio bi se samo jedan zločin a druga rezolucija bi trebalo da, na neki način, predstavlja njenu dopunu. Dakle, Jelko Kacin je potpuno u pravu. Trebalo bi usvojiti samo jednu rezoluciju ali takvu kojom se osuđuju svi ratni zločini bez razlike.

Sasvim je prirodno da rezolucija kojom bi se osudio samo jedan zločin ne bi dobila većinsku podršku u Skupštini, ali svakako da su čelnici DS to uvideli, što ih je dodatno motivisalo da izađu sa predlogom druge rezolucije kojom bi se izgleda osudili zločini koji su učinjeni prvenstveno protiv Srba.

Ostaje pitanje na koji način bi bila formulisana i ta druga rezolucija – ali sasvim je jasno da nema potrebe da se srpskom parlamentu ponude dva teksta u kojima bi se osudili zločini.