“Izolovani“ incidenti (ni)su pretnja dobrosus(j)edskim odnosima

U Srbiju je 18. jula doputovao hrvatski predsednik Ivo Josipović. Na osnovu medijskih izveštaja možemo da zaključimo kako se ova poseta odvija u izrazito pozitivnoj atmosferi. Sve je na prvi pogled idealno. Dvojica državnika su raspravljala o pitanjima koja opterećuju odnose između dve zemlje kao što je sudbina prognanih, status Kosova itd. Hrvatski predsednik je izjavio, između ostalog, kako se Hrvatska neće mešati u spor oko Kosova, verovatno zato što je to za Hrvatsku već zatvoreno pitanje nakon priznavanja nezavisnosti južne srpske pokrajine. Pored toga, bilo je reči i o tužbi, kao i kontratužbi za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Predsednik Srbije je otvoreno izjavio da se nada vansudskom poravnanju, dok je Josipović stidljivo izjavio kako je moguće da se ta pitanja reše i van sudskim putem. Naravno, Josipović i Tadić nisu zaboravili da “izraze podršku evropskim integracijama” Hrvatske i Srbije. Na kraju dvojica državnika su čak pokušala da se usiljeno našale na račun svog sportskog ili športaškog umeća, što je ostavilo gorak ukus naročito nakon nedavnih napada na Srbe u Hrvatskoj i dobro nam poznate parole “Srbe na vrbe” koja je osvanula uoči teniskog duela dve reprezentacije u Dejvis kupu, o čemu naravno, nije bilo ni jedne jedine reči tokom susreta dvojice predsednika.

Tadić je izjavio kako je “za stvaranje atmosfere pomirenja u regionu potrebno da svi krivci za ratne zločine odgovaraju, da se odgonetne sudbina nestalih i da se ekshumiraju grobnice i u Srbiji i u Hrvatskoj”, međutim, Tadić je “zaboravio“ da kaže na koji će način napadi na Srbe u Hrvatskoj doprineti “atmosferi pomirenja.”[1]

“Vrata su otvorena, svi koji žele da se vrate to mogu da učine. U Hrvatskoj nema nikoga ko bi želeo iz političkih, ili nekih drugih, razloga da spreči povratak”, izjavio je Josipović.

Da vidimo šta s druge strane izjavljuju pojedini građani Hrvatske na portalu Indeks.hr.: “Lično podržavam premlaćivanje srpskih turista, neka ne dolaze i gotovo, jer ne volimo ih i nikada ih nećemo voleti.” “Slobodarska Dalmacija ne oprašta.” “Marš na Adu Ciganliju letovati, bando četnička! Pozdrav Vodicama iz Zagreba!”

Ko posle ovoga može poverovati Josipovićevim rečima, osim možda predsednika Tadića. Sve ovo dovoljno govori da deo Hrvata ne samo da ne želi turiste iz Srbije već otvoreno i dalje ispoljava mržnju prema Srbima.

Eto toliko o dobrosusedskim odnosima, a koliko je zaista napredovala demokratija u Hrvatskoj govore i napadi na srpsku porodicu u mestu Vodice, kao i činjenica da je broj srpskih firmi i kompanija kojima su u Hrvatskoj otvorena vrata za poslovanje zaista mizeran, što naravno nije slučaj sa hrvatskim firmama koje posluju u Srbiji. Svakako ne bi trebalo imati ništa protiv razumne ekonomske saradnje koja će unaprediti odnose između dve zemlje, ali ovde nije reč o ekonomskoj saradnji, već o prodaji gotovo većine značajnih srpskih kompanija u slučaju kada su u Hrvatskoj srpske firme i turisti očigledno nepoželjni.

„Srbi bezbedni, incidenti mogući“, bile su reči kojima se hrvatski zvaničnik obratio javnosti nakon napada na srpsku porodicu u Vodicama kraj Šibenika[2], što je samo jedan od nekoliko prijavljenih incidenata koji su se dogodili u poslednje vreme i to u jeku turističke sezone.

Naravno, javnost u Hrvatskoj je ipak podeljena jer nemali broj građana osuđuje ovakve napade a među njima je i sociolog Žarko Puhovski koji je za Pres izjavio da je incident koji se dogodio u Vodicama, kada je bez povoda pretučen mladić iz Beograda, “svinjarija” jedne grupe huligana koja mora imati oštru javnu osudu u Hrvatskoj: “Možete to nazvati huliganstvom, nasilničkim ponašanjem, kako god hoćete. Ja to zovem svinjarijom! Ali ono što mene više brine je činjenica da su televizijski komentatori, koji su prenosili teniski meč između Srbije i Hrvatske, sa simpatijama komentarisali prostačko ponašanje publike prema srpskim teniserima. Njihova dužnost je bila da kažu da je to nedopustivo ponašanje, a ne da hvale publiku koja se ponaša skandalozno.“[3]

Ovoga je svesna i voditeljka Centra za razvoj demokracije Semina Lončar koja je ukazala i na parolu mržnje kojom je u Splitu dočekana teniska reprezentacija Srbije: “Ja mislim da ti incidenti, iako izgledaju da su sporadični i da se radi samo o incidentima, nisu ni sporadični, a niti se radi samo o incidentima“.

Lončarova smatra da su nacionalistički ispadi i poruke poput “Srbe na vrbe, nikad zaboravit, nikad oprostiti” sramota za Split i Hrvatsku, ali da je veoma mali broj zvaničnih organizacija osudio tako nešto: ”Osim Vijeća srpske manjine u Splitu i Centra za razvoj demokracije, mislim da se nijedna udruga u Splitu o tome nije očitovala. Policija jeste uklonila transparent i pokrenula krim istragu da utvrdi tko ga je napisao i postavio.”[4]

Iako se većina hrvatskih građana protivi ovakvim ispadima, bitno je pomenuti da je Lončarova, nažalost, potpuno u pravu jer se zaista ne radi o tamo nekim “izolovanim incidentima”, kako to žele da prikažu hrvatski, a i pojedini srpski mediji, čime se minimizira i na prećutan način odobrava nasilje prema Srbima koje će se bez sumnje sigurno nastaviti.

Tako je, prema zvaničnim medijima u Srbiji, poseta hrvatskog predsednika Ive Josipovića protekla u tobože “obostranom razumevanju“ u svetlu napada na srpske turiste, kojima RTS nije posvetio nijednu rečenicu, kao da postupa po određenoj političkoj direktivi s vrha u cilju smirivanja strasti, ali bi tačno bilo reći da naš politički vrh svesno zatvara oči pred neumitnom činjenicom da je mržnja prema Srbima duboko ukorenjena u svesti Hrvata i da će proći još mnogo vremena pre nego što počnemo da govorimo o kakvim-takvim dobrosusedskim odnosima.

U svakom slučaju, možemo da očekujemo još ovakvih “izolovanih incidenata“, što je sasvim dovoljno da svakog potencijalnog srpskog turistu navede na pitanje: da li je hrvatsko primorje, uprkos agresivnoj propagandi, zaista vredno rizika?