Izbori u Nemačkoj - Ko god da pobedi, u Srbiji će tražiti novog Nedića

Redovni parlamentarini izbori, koji će u Nemačkoj biti održani 26. septembra, pobuđuju najveću pažnju ne samo u ovoj državi, već i u celoj Evropi. Ovako nešto ne čudi, budući da je posle drugog ujedinjenja 1989. Nemačka ponovo postala najmoćnija država na starom kontinentu, a njena privreda je jedna od najjačih u svetu.

Iako analitičari isitiču da se radi o najneizvesnijim izborima od nastanka Federalne Republike 1949, oni se, uglavnom, slažu da nova vlada neće menjati bitne unutrašnjopolitičke i spoljnopolitičke orijentacije Nemačke. Vladu će najverovatnije sastaviti tri od čeitri najmoćnije partije, a to su: konzervativna koalicija CDU/CSU (radi se o dve stranke koje na saveznim izborima nastupaju zajedno),Socijaldemokratska partija (SDP). Zeleni i Stranka slobodnih demokrata (FDP). Sve ove partije su već bile na vlasti, njihovi politički programi i ambicije su dobro poznati. Levičarska stranka Linke i desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), bez obzira na izborni rezulatat, biće izolovane. Iako se ove dve stranka nalaze na suprotnim polovima političkog spektra, one jedine od svih parlamentarnih partija nisu podržavale dosadašnju nemačku agresivnu politiku prema Srbiji. 

Šesnaestogodišnju vladavinu Angele Merkel karakterisalo je pragmatično prilagođavanje okolnostima. Iako je vladala dugo, neće biti zapamćena po velikom personalnom učinku. Bila je hladni tehničar vlasti, bez velikih ideja i želje da se upušta u krupnije poduhvate. To se naročito odnosi na krizu Evropske unije. Merkelova nije bila spremna da prihvati neophodnost reformi. Svojim tvrdim stavovima samo je doprinosila još većim podelama na Sever i Jug. Možda će arogancija sa kojom je pristupila rešavanju grčke krize 2015.biti nešto po čemu će biti upamćena. Tada se videlo kako volja većine u nekoj maloj zemlji ne znači ništa u sukobu sa moćnim imperijalnim interesima najbogatijih evropskih država. EU je sve samo nije zajednica ravnopravnih država i naroda.

Šesnaestogodišnju vladavinu Angele Merkel karakterisalo je pragmatično prilagođavanje okolnostima. Iako je vladala dugo, neće biti zapamćena po velikom personalnom učinku. Bila je hladni tehničar vlasti, bez velikih ideja i želje da se upušta u krupnije poduhvate

Evropska politika Angele Merkel imala je kao glavni cilj očuvanje evrozone. Nemačka je od zajedničke valute imala najveću korist, zbog toga je u njoj postojao politički konsenzus o očuvanju evra. Ustupci zemljama koje su upale u dužničku i ekonomsku krizu činjeni su samo kad je to bilo neizbežno. Poslednji primer je osnivanje zajedničkog „Fonda obnove“ za uklanjnje krize uzrokovane pandemijom virusa kovid -19. Iako će ovaj fond raspolagati sa ukupno 750 milijardi evra, iznosi koji će pojedine države dobiti neće biti dovoljni da se one koje su najugroženije izvuku iz krize. Osim toga, samo deo pomoći biće nepovratan, drugi deo činiće pozajmice. Fond će biti formiran tako što će se evropska Komisija zadužiti na međunarodnim finansijskim tržištima. Nemačka je, prihvativši takvo rešenje, po prvi put odustala od svog čvrstog stava da neće dozvoliti   zajedničko zaduživanje. Ali, ovakav ustupak bio je iznuđen kada je bilo očigledno da Unija nije kadra da se suprotstavi iznenadnoj biološkoj opasnosti. Iako su države članice napokon uspele da se,koliko-toliko, suprotstave pandemiji, ona je još jednom pokazala koliko je EU neefiaksna i ranjiva. Najzad, sve države učestvovaće u otplati zajedničkog duga, što će umanjiti neto dobit. Koliko je poznato, iz ovog fonda nijedna država još nije dobila nijedan evro.

Bregzit svakako predstavlja najveći neuspeh evropske politike Angele Merkel. Do njega nije došlo samo zbog nezadovoljstva većeg dela stanovništva Britanije načinom na koji funkcionišu evropske institucije. Unutar Konzervativne stranke odavno postoji bojazan da u Uniji Nemačka sve više dominira.

Priznavanje Hrvatske i Slovenije predstavljalo je prvi samostalni spoljnopolitički čin nemačke vlade od 1949. Balkansku krizu Nemačka je iskoristila kako bi se, posle ponovnog ujedinjanja, vratila na međunarodnu scenu kao samostalni akter. Ključni ulogu u utvrđivanju takve politike imali su Helmut Kol, prvi kancelar cele Nemačke posle Hitlera, i Hans Ditrih Genšer iz FDP-a, koji je, kao veoma mlad, bio član Hitlerjungena i nacističke strnake

Razlike između stranka koje će formirati novu vladu nisuvelike. Ali,kada je odnos prema Balkanu i Srbiji u pitanju,one isčezavaju. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih na vlasti su bile sve četiri stranke. Pod vođstvom kancelara Helmuta Kola CDU/CSU je vladala Nemačkom, u koaliciji sa FDP-om , od 1983. do 1998. Potom dolazi na vlast koalicija SDP sa Zelenim, od 1998. do 2005, koju je predvodio Gerhard Šreder. Između ovih grupacija na vlasti nije bilo razlike u politici prema našem prostoru. Stranka Angele Merkel najagresivnije je podržavala razbijanje Jugoslavije. Priznavanje Hrvatske i Slovenije predstavljalo je prvi samostalni spoljnopolitički čin nemačke vlade od 1949. Balkansku krizu Nemačka je iskoristila kako bi se, posle ponovnog ujedinjanja, vratila na međunarodnu scenu kao samostalni akter. Ključni ulogu u utvrđivanju takve politike imali su Helmut Kol, prvi kancelar cele Nemačke posle Hitlera, i Hans Ditrih Genšer iz FDP-a, koji je, kao veoma mlad, bio član Hitlerjungena i nacističke strnake. Otpori takvoj agresivnoj strategiji nisu postojali ni unutar političkog establišmenta ni u većem delu javnog mnjenja.

Šreder i SDP, us podršku Zelenih, uveli su Nemačku u rat protiv SR Jugoslavije 1999. Učinjen je novi presedan. Po prvi put posle Drugog svetskog rata Nemačka je vojno intervenisla protiv neke države. Njena avijacija neposredno je učestvovala u bombardovanju SRJ, a nemački vojnik ponovo je kročio na tlo Srbije posle ulaska trupa NATO na Kosovo. Stranka Zelenih nastala je kao antiratna, ali, čim je došla na vlast radikalno je promenila stavove. Iako u politici postoje i kontinuiteti i promene, nama u Srbiji nemački izbori neće doneti ništa novo. Verovatno će vlada u kojoj su i SDP i Zeleni biti još agresivnija prema Srbiji nego aktuelna.

Zašto je Nemačka danas ponovo najveći ervopski problem? Posle ujedinjenja 1871. ona je postala najmoćnija evropska država i tako je narušena dotadašnja ravnoteža snaga. Bizmark je došao na vlast u Pruskoj 1862. i potom je vodio tri uspešna rata koji su doveli do ujedinjenja. Ali, posle 1871,pa sve do pada s vlasti 1890. nije se više upuštao u ratne poduhvate. Istoričari smatraju da je on razumeo kako je Nemčka već osvojila toliko teritorija, da bi je svako dalje proširivanje uvelo u ratove sa drugim državama, koje bi ona izgubila. I Bizmarkovi naslednici, sve do početka dvadesetog veka, delili su taj stav. Ali, tada dolazi do promene, Nemačka je postajala sve agresivnija u međunarodnim odnosima, što je dovelo do izbijanja Prvog svetskog rata. Na žalost, jedan od glavnih pravaca germanskog imperijalnog prodora je Jugoistok Evrope, gde spada i Srbija. Rezultati razarajućih nemačkih napada na Srbiju i Jugolvaviju su dobro poznati.

Zbog stvaranja jedinstvenog tržišta i zajedničke valute Nemačka je još više ojačala. U vreme pada Berlinskog zida jedan francuski političar je primetio da toliko voli Nemačku da mu je najdraže kad postoje dve, a ne jedna

Posle sloma 1945. Nemačka je okupirana i podeljena. Asimetrija moći koja je nastala u Evropi posle 1871. uklonjena je. Nemačka je izgubila samostalnost u međunarodnim odnosima, a svoje nacionalne ciljeve realizovala je zaogrnuta evropskim plaštom. Bio je to period evropske Nemačke, a ne nemačke Evrope, kako je govorio Tomas Man.

Posle drgog ujedinjenja 1989. i propasti SSSR-a, ponovo nestaje ravnoteža moći u Evropi. Francuska, tada pod Miteranovim vođstvom, pokušala je da ugovorom iz Mastrihta obuzda Nemačku. Ishod je bio suprotan od očekivang. Zbog stvaranja jedinstvenog tržišta i zajedničke valute Nemačka je još više ojačala. U vreme pada Berlinskog zida jedan francuski političar je primetio da toliko voli Nemačku da mu je najdraže kad postoje dve, a ne jedna.

I buduća vlada vodiće evropsku poltiku sličnu onoj koju je vodila Angela Merkel. To podrazumava održavanje status kvoa u EU, dok god je to moguće. Nemačka će pristajati na male ustupke kako bi se očuvala postojeća insistucionalna struktura EU, sve dok troškovi njenog održavanja u životu ne budu veći od koristi koju od nje ima Nemačka. 

Veliki izazaov biće odnos Nemačke prema Kini. Nema nikave dileme da će američko- kineski sukob dominirati geopolitičkom dinamikom u narednom periodu. Pozicija Nemačke je ambivalentna. Sa jedne strane, Kina je već postala njen najznačajniji trgovinski partner. Sa druge, pak, i nemačka elita je uplašena da će položaj njene države i privrede u globalizovanom kapitalizmu biti oslabljen ako Kina nastavi da jača dosadašnjom dinamikom

Glavna briga nove vlade u Berlinu biće održavanje proevrospkih režima u Francuskoj i Italiji. Sledećeg proleća su predsednički izbori u Francuskoj, koji po budućnost Unije mogu imati veći značaj od predstojećih u Nemačkoj. Na parlamentarnim izborima u Italiji održanim 2018. ubedljivu većinu dobile su populističke stranke koje su imale veoma podozirv stav prema Briselu. Pa ipak, to nije rezultiralo promenom politike vlade u Rimu prema EU. Početkom ove godine na mesto predsednika vlade doveden je jedan od najokorelijih neoliberalnih evrotehokrata Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke. Njegovi stvavovi prema EU suprotni su od onih koje je većina birča iskazala na izborima. To samo pokazuje, kao i u primeru Grčke, koliki značaj imaju izbori, ukoliko se na njima birači usprotive volji evropskih centara moći. Ali, veliko je pitanje do kada će evropske neoliberalne elite ovakvim manevrima uspevati da suzbijaju otpore prema EU.

Veliki izazaov biće odnos Nemačke prema Kini. Nema nikave dileme da će američko- kineski sukob dominirati geopolitičkom dinamikom u narednom periodu. Pozicija Nemačke je ambivalentna. Sa jedne strane, Kina je već postala njen najznačajniji trgovinski partner. Sa druge, pak, i nemačka elita je uplašena da će položaj njene države i privrede u globalizovanom kapitalizmu biti oslabljen ako Kina nastavi da jača dosadašnjom dinamikom. Strateške odluke u ozbiljnim držvavama ne donose se većinskim preglasavanjem, već na osnovu šireg konsenzusa unutar establišmenta. Otuda sastav nove vlade neće biti od velike važnosti kad je u ptanju odnos prema Kini.

Bajdenova, i buduće administracije u SAD, uložiće maksimalne napore da privuku Nemačku na svoju stranu u sukobu sa Kinom i da je onemoguće da se približi Rusiji. Neki američki stručnjaci za međunarodne odnose ne podržavaju agresivavn pritisak SAD na Rusiju. U Nemačkoj smatraju da je cilj takvog pristupa potpuno deklasiranje Rusije, kako bi se onemogućilo njeno približavanje EU. U tom pogledu SAD će imati podršku istočnoevropskih država, a one čine prostor na kome Nemačka želi da ostvari svoju dominaciju. Ta činjenica ograničava nemački spoljnopolitički manevarski prostor i vezuje je za SAD.

Države svoje strateške nacionalne interse utvrđuju na osnovu snage svoje privrede, vojske, kulture, istorijskih iskustava i geografske lokacije. U istoriji ključni nemački nacionalni interes bio je dominacija u Centralnoj i Istočnoj Evropi. On je formuliasn još na frankfurtskoj revolucionarnoj skupštini 1848. Taj cilj ostvarivan je na različite načine. Najnesupešnije je postizan vojnim agresijama u Prvom i Drugom svetskom ratu. Metode su se manjale, ali trajni cilj nemačkog imperijalizma je oduvek bio isti, da se što više država u Evropi pretvori u nemački „dopunski privredni prostor.“ Treba podsetiti kako je glavna parola bečke propagande 1914. bila: Serbien muss sterbien (Srbija mora umreti).

Angela Merkel izabrala je da pred kraj svog dugog mandata poseti Beograd. Iskoristila je tu priliku da upozori ovdašnju proevropsku liberalnu opoziciju da na može računati na nemačku, tj zapadnu, podršku. Ne trepnuviši, ona je na konfernciji za štampu pohvalila Vučića “...jer ne daje lažna obećanja već pokušava da ih sprovede u delo i zato zahvaljujem na saradnji i ohrabrujem da se ide dalje ka pravnoj državi i pluralističkom društvu...“ Takođe, Merkelova je naglasila da Nemačku, kao i druge države, intersuje eksploatacija litijuma u Srbiji. Treba joj zahvaliti na tolikoj transparentnosti. Nemačka imperijalna spoljna politika oduvek je bila vođena privrednim interesima. Merkelova štiti nemačku automobilsku industriju koja ulazi u veliku tehnološku trku za dominaciju na tržištu električnih automobila. Da bi bila konkurentna, ona mora obezbediti snabdevanje litijumom, koga, na našu nesreću, ima u Srbiji. U Nemačkoj i Češkoj ga ima više, ali Merkelova neće da dozvoli zagađivanje životne sredine u svojoj zemlji. Da bi nemačka automobilska industrija ostala najbolja na svetu, Serbien muss sterbien.

Da zaključim: mi u Srbiji ne treba mnogo da razbijamo glavu oko nemačkih izbora. Ko god da pobedi, u Srbiji će tražiti novog Nedića.

Liberalna prozapadna opozicija dobila je od Merkelove jedan od najvećih šamara do sada. U isto vreme doživela je i šok zbog nespremnosti EU da podrži fer izbore u Srbiji. Šta još treba da se desi pa da naši evrofantaci shvate da je zapadnim silama, kao i Kini, u Srbiji potreban baš onakav režim kakav je uspostavio Aleksandar Vučić. Poslednjeg dana Berlinskog kongresa 1978. Bizmark je rekao otomanskom delgatu:“Ovo je vaša poslendja šansa, i koliko vas ja poznajem, vi je nećete iskoristiti.“ I posle posete Angele Merkel evrofanatici u Srbiji nastaviće da se kreću prema svojoj briselskoj fatamorgani i da tako gube i ono malo uticaja u biračkom telu.

Da li se Srbija može izvući iz gvozdenog Nemačkog i zapadnog „zagrljaja“. Sama ne može. Projekat stvaranja zajedničke države južnoslovenskih naroda dva puta je neslavno propao. Treba dodati da se to oba puta desilo u okviru krajnje nepovoljnih međunarodnih okolnosti. Nije realno očekivati da će nastati treća Jugoslavija. Ali, kriza EU možda otvara neke perspektive. Postojeća Unija ne može opstati na duži rok. Jedna od ideja o njenoj reorgranizaciji je stvaranje dve unije. U jednoj bi bile bogate severne države, a u drugoj južne. U ovoj poslednjoj bi, možda, bilo mesta za Srbiju. Ali, evropske neoliberalne elite takvo rešenje neće podržati. U njihovom interesu je da drže evropski jug u kolonijalnom položaju.

Da zaključim: mi u Srbiji ne treba mnogo da razbijamo glavu oko nemačkih izbora. Ko god da pobedi, u Srbiji će tražiti novog Nedića.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)