Godina prođe, izdaja nikad!

Ostavimo na trenutak po strani sav besmisao lažnih dilema da li je Ohridski dokument priznanje lažne države Kosovo i konačno odricanje jednog dela Srbije, ostavimo po strani ko je izdajnik, a ko se bori za Srbiju, jer onaj ko postavlja takve dileme ne nosi odgovornost samo za pomenuti besmisao, već i za priznanje da proteklih 12 godina sva ta moć nije bila u tim istim rukama, u rukama Aleksandra Vučića.

Ostavimo po strani i resantiman obećanja predsednika Vučića da voli i on nas i da će nas uvek voleti, da nas brani i da će nas braniti bez predaje. Ostavimo po strani obećanja dela opozicije da nas EU voli i da nam je prijatelj i da iz Brisela brane Srbiju, da ne bismo propustili trenutak u kom su megafoni režima i amortizeri tog dela opozicije istovremeno glasno i prećutno, konačno ozvaničili Brisel, za najboljeg prijatelja Srbije i to baš na godišnjicu prihvatanja najštetnijeg sporazuma, koji Vučić nije potpisao, ali je prihvatio, u istom tom Briselu.

Šta mi kažemo na sve to? Zašto nema reakcija?

Zaustavljanje istorijskog toka i stvaranje realnosti u kojoj vlasnik vremena lepi etikete šta je dobro, šta je loše i ko je ko. Nije čudno kada Vučić daje obećanja za budućnost i govori nam o tome kako ćemo živeti. Čudno je što danas nije čudno što on govori i kako smo živeli i kako živimo sada

Kada je kolektivna svest svakodnevno izložena brojnim aferama, sve postaju iste i nijedna značajna, a najveća pasivizacija kolektivnog duha dolazi upravo od hipnotičkog ubeđivanja da je sve isto i da su svi isti. Danas na istoj naslovnoj stranici vidimo fotografije optuženih, pa oslobođenih, za organizovani kriminal uz naslove u kojima se pominje “ime naroda” i “državni neprijatelji” i manjim slovima imena pisaca, novinara, urednika. I ko su onda tu dobri, a ko loši momci? Sve mora biti u istom košu izjednačeno, da bi se poverovalo u to da smo “svi isti” i da “ništa nije strašno”. A strašno je jer najveća opasnost ovakvih vremena leži u otupljivanju reakcije na šok, jer kada više ništa ne može iznenaditi, onda se ni na šta ne može ni reagovati.

Sve mora biti u istom košu izjednačeno, da bi se poverovalo u to da smo “svi isti” i da “ništa nije strašno”

Zaustavljanje istorijskog toka i stvaranje realnosti u kojoj vlasnik vremena lepi etikete šta je dobro, šta je loše i ko je ko. Nije čudno kada Vučić daje obećanja za budućnost i govori nam o tome kako ćemo živeti. Čudno je što danas nije čudno što on govori i kako smo živeli i kako živimo sada. Vreme bez proslošti i bez sadašnjosti ne može imati budućnost, može, ali samo ako se odreknemo jednog dela nas i dopustimo da nas poprave malo u okolini Jadra. Slažu se oko toga vlast i deo opozicije, jer prijatelj iz Brisela kaže da je to dobro i da imamo njihovu podršku. Godina prođe, a mi i dalje ne znamo, ko ima podršku, koliko smo dobili, kada ulazimo u EU i da li je zaslužujemo...

Godina prođe, izdaja nikad!