Коментар дана | |||
Фрљићев "Ђинђић", или о смислу бесмисла |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 06. септембар 2012. | |
Бесмислено је, дакле, убити, коментарисати и истраживати по безобалном простору могуће позадине. Позадина, свакако, постоји. Увек. Али, она је по дефиницији бекграунд чина јер је и релевантна историја сачињена све од самих позадина, а што се тиче локације “напред” – ту се само гине! На ову тему недавно се у београдском позоришту Атеље 212 догодила представа “Ђинђић” као пројекат хрватског контроверзног редитеља Оливера Фрљића, премијерно изведена с почетка предизборне ћутње за председничке изборе, чије резултате сада знамо. Али их тада нисмо знали. Представа је изведена, најугледнији критичари су се одмах огласили, арбитар Иван Меденица међу првима, употребивши у поднаслову веома духовито и само за одабране реч “ОФРЉЕ”, што се асоцијативно доводи у везу са поштованим презименом редитеља Фрљића. Складиштење лешева, пљување српске заставе, костимографска решења за убице у одорама свештенства и многе друге конклузије о односу збиље и амбалаже стварности - само су део овог у замисли тоталног политичког позоришта које кореспондира са спољашношћу више него са унутрашњошћу позоришних поука и порука. Чини се да је публика на премијери била инхерентни део ове представе, као пробрани аудиторијум идеје о заслуженом српском мазохизму чије ће искупљење исходити искључиво из оптужбе којој и правосуђе оспорава бескрај, али уметнички пројекат изгледа не! Драматуршки куриозитет је и сценско саслушање реалног лика, по имену и презимену Војислав Коштуница, који је у делу јавности коју предводи угледни адвокат Срђа Поповић (присутан на премијери) прозван за арбитражу позадине убиства Зорана Ђинђића. Нити су ови редови јадиковка над злосрећном судбином Војислава Коштунице, можда дужног на политичкој сцени, али свакако недужног на Фрљићевој театарској, нити је ово жаока на угледног адвоката Поповића који заправо само ради свој посао. Ово је само предлог у покушају духовит да особа Војислав Коштуница узме адвоката за истраживање позадине његовог политичко-сценског убиства, што се не мора нужно односити на аутора пројекта Фрљића! Можда је о свему, заправо, одлучивао неки сценски радник, инспицијент или суфлер. Никад се не зна, јер је театар колективни чин. Како год, када је политички театар, да не кажемо памфлет, јер је то оспорила Борка Павићевић, сасвим тоталан – зашто у публику на премијеру, под најбезбеднијом стражом, нису доведени из ЦЗ-а Легија и Змија уз извињење да не могу присуствовати коктелу?!
Сигурно је да треба да будемо отворени за политичко позориште до његових крајњих консеквенци, али тада када добијемо почетну консеквенцу стварног демократског и полемичког друштва. Када будемо заиста поступали онако како смо поступили према Крлежиној изложби у Београду. И најзад, желим експлицитно да нагласим како овај напис не стоји ни у каквој вези са могућом сменом Кокана Младеновића, директора овог угледног позоришта, нити са петицијама за и против. То је дневна политика и увек бих се, макар и помоћу ветрењача, борила с потписом да неко не оде! Као и са истоветно личним потписом да неко дође. Смисао бесмисла је у томе што ништа не осмишљава, већ све обесмишљава. |