Evropa na hrvatski način

Ulazak Hrvatske u EU trebalo je da omogući poboljšanje položaja Srba i ostvarivanje njihovih osnovnih ljudskih prava, između ostalog i prava na slobodno služenje jezikom i pismom. Pobuna tzv. branitelja u Vukovaru i mlaka reakcija državnog vrha u Zagrebu svedoče da se hrvatsko društvo mentalno još uvek nalazi u ratu, a da su nacionalizam, šovinizam i mržnja prema Srbima toliko utkani i u modernu hrvatsku državu da je ne mogu sakriti, ni pokriti nikakve evropske zvezdice, niti licemerni govori o pomirenju i saradnji.

U šovinističkom nasilju u ponedeljak demonstranti su se u Vukovaru sukobili sa policijom i porazbijali tek postavljene dvojezične ploče, a činjenica da je mali broj nasilnika uspeo da savlada kordon policije pokazuje nedostatak političke volje Zagreba da se stane u odbranu zakona i ljudskih prava.

Iako premijer Milanović izjavljuje da vlada neće odustati od postavljanja dvojezičnih tabli na javnim ustanovama, hrvatske „branitelje“, koji su osnovali „Stožer za obranu hrvatskog Vukovara“, nije ubedila premijerova poruka da je rat gotov, već, uz asistenciju pojedinih biskupa, pojačavaju pritisak na vlast, putem javnih pisama njihovih „udruga“. Javni protest uputila je između ostalih i „Udruga udovica hrvatskih branitelja iz Domovinskog rata Grada Zagreba i Zagrebačke županije“, a deset od 17 članova Saveta ministra branitelja Predraga Matića su u javnom saopštenju situaciju u Vukovaru ocenili vrlo opasnom i zatražili hitnu „odgodu“ svih aktivnosti oko postavljanja dvojezičnih ploča.

Kao posrednik se u proces uključio i gradonačelnih Osijeka Ivica Vrkić. Dok „branitelji“ zahtevaju 50-godišnji moratorijum na ćirilicu u Vukovaru, Vrkić za sve optužuje Srbe, koji ne poštuju hrvatsku državu i, po njemu, da bi uopšte mogli da traže svoja osnovna prava, Srbi moraju da prihvate „hrvatsku stvarnost“, pomognu u traženju nestalih i poginulih i učestvuju u „koloni sjećanja“.

Hrvatski nacionalisti, šovinisti i nacisti uvek su mislili da će Hrvatska biti srećna kada broj Srba padne na tri-četiri posto, a kada se posle „Oluje“ to i desilo, na meti su i osnovna ljudska i manjinska prava Srba. I dok hrvatska država svake godine zvanično proslavlja ponovno osvajanje Krajine i proterivanje stotina hiljada Srba, i dok se bivši general i nekadašnji pljačkaš banaka Ante Gotovina slavi kao svetac, ne treba da iznenadi što je za vukovarske „branitelje“ prihvatljivo da Srbi u ovom gradu žive, kad već nisu svi proterani, ali da žive u ćutnji i neka se što manje vide, bez prava koja zaslužuju „pobednici i žrtve“ Hrvati.  

Bura oko ćiriličnih natpisa ponovo je oživela tu vrstu hrvatskog fašizma koga se to društvo, ili jedan njegov, nažalost veći deo, izgleda nikada neće odreći uprkos ulasku u EU. Uz sve to zvaničnici Evrpske unije ne vrše ni izbliza dovoljan pritisak na Zagreb kako bi ga podstakli da prekine sa nepoštovanjem prava Srba u Hrvatskoj.  

Da su se incidenti i razbijanje dvojezičnih tabli desili negde u Srbiji, verovatno bi zapenušani evrobojovnici već tražili nečije glave, ali pošto se sve dešava u „evropskoj“ Hrvatskoj, Denis Abot, portparol poverenice Evropske komisije Andrule Vasiliu za obrazovanje, kulturu i višejezičnost, samo je suvo saopštio da je jezička politika u nadležnosti država članica i da odluke o postavljanju dvojezičnih natpisa nisu regulisane evropskima zakonima. Ovim je jasno iz Brisela poslata poruka da Srbi ne zaslužuju podjednaku zaštitu, dok Srbi u Hrvatskoj osim deklarativne, nemaju podršku ni od zvaničnog Beograda, u kome naprednjački "parni valjak" nastoji da pregazi sve što smeta razvoju dobrosusedskih odnosa i putu ka EU. Zapanjujuća je nezainteresovanost vlasti Srbije povodom problema Srba u Hrvatskoj. Dok se u Hrvatskoj donose diskriminatorski zakoni, a u Vukovaru razbijaju table, u Beogradu o tome zvanično nema ni reči.

Umesto protesta i osude, savetnica Tomislava Nikolića za medije Stanislava Pak najavljuje posetu predsednika Hrvatske Ive Josipovića Beogradu u oktobru, uz izjavu da će glavna poruka Nikolića biti da za region nema budućnosti bez saradnje i rešavanja problema dijalogom.  Za dijalog su potrebne dve strane, ali dok jedna uporno ćuti i ponižavajuće pruža ruku pomirenja, nijedan problem Srba u Hrvatskoj ne može biti rešen.