Da li Skupština "kvari decu"?

Da se traži ukidanje prenosa Skupštine bilo je dovoljno da se za reč u parlamentu javi neki Mirko Kulić, poslanik vladajućeg SPS-a.

A da se traži uvođenje prenosa Skupštine bilo je neophodno da na ulice izađe nekoliko stotina hiljada ljudi i da dvojica zauvek ostanu na njima.

Skup program, zar ne?

Kada je Miloševićev režim prvi put ukinuo prenose Skupštine, 1995. godine, na predlog socijaliste Zorana Anđelkovića - Bakija, Zoran Đinđić, čijim su imenom izlizali jezike mnogi od onih koji danas traže ukidanje prenosa Skupštine, upozorio je da je ukidanje prenosa „besprimerno nasilje kojim je simbolično ukinuta opozicija u Srbiji“. Ukidanjem prenosa Skupštine, smatrao je Đinđić, „zatvoren je jedini prozor u javnost opozicionim strankama i ukinut i poslednji ostatak političke ravnopravnosti na relaciji pozicija–opozicija“.

Ukidanje prenosa ubrzo je dovelo do izlaska opozicije (SPO, SRS, DS, DSS) iz parlamenta i bojkota koji je potrajao naredne dve godine. Možete na to gledati kao i na „mali hir opozicije“, kako je čitavu stvar „krstio“ Dragan Tomić, tada predsednik Skupštine, koji je tvrdio da skupština bolje i efikasnije radi kada nema televizijskih prenosa. Naravno, ni opozicije.

U decembru 1997. godine, sa povratkom opozicije u parlament, vraćeni su i prenosi, koje ponovo ukida uvođenje vanrednog stanja, 2003. godine posle ubistva Zorana Đinđića. Ali prestanak vanrednog stanja ne vraća skupštinu na TV ekrane, pa opozicija žestoko protestuje, a tadašnja vlast, baš kao i Miloševićeva, svoju odluku brani statistikom koja govori da je parlament efikasniji nego što je bio dok su sednice prenošene i da poslanici štede silno vreme jer se manje javljaju za reč kada ih niko ne gleda.

Prenosi se ipak vraćaju 2004. godine, sa prvom vladom Vojislava Koštunice, da bi njihovo ukidanje, dve godine kasnije, tražilo čak i Nezavisno udruženje novinara Srbije. Tadašnja predsednica NUNS-a, novinar Nadežda Gaće, smatrala je da je to pravi način da se „razdvoji primitivizam od demokratije”. NUNS-ov predlog napadaju mnogi, pa čak i Ivica Dačić koji, i to treba zapamtiti, obećava da socijalisti neće učestvovati u radu skupštine „ako nekome padne na pamet da ukine TV prenose“.

Već sledeće godine prenos ponovo dovodi do blokade parlamenta. Okidač je bilo „skidanje“ skupštine sa programa zbog prenosa utakmice odbojkaške reprezentacije. RTS koristi ovaj incident i započinje bitku za „oslobađanje“ programa od dugometražnih sednica čiji se dnevni red usklađuje sa terminima teniskih turnira. Ta bitka još traje.

Direktni prenos srpske demokratije danas, tvrde oni koji se bave gledanošću televizijskih programa, nema dovoljno publike. A već to je, smatraju, sasvim dovoljan razlog da se prenosi ponovo ukinu. Kao da je razlog za njihovo uvođenje bio razbijanje dosade i zabava televizijske publike.

Srpska demokratija, sasvim su u pravu oni koji tvrde, nije prijatna za gledanje. Posebno nije prijatna za život. Pa ni jedna vlast zbog toga do sada nije abdicirala.

Dakle, kako vidimo iz ove šture hronologije, malo ko od onih koji su se dokopali vlasti za poslednjih 20 godina nije tražio da se ukinu skupštinski prenosi. A već to je, samo po sebi, dovoljan razlog da ih bude.

Oni koji su se zasitili demokratije onog momenta kada su utolili svoju glad za vlašću pokušavaju i danas da nas ubede da su skupštinski prenosi imali smisla samo onda kada je to bio jedini način da se čuje i vidi šta i oni misle. Sada kada su se dokopali Miloševićevih termina u TV dnevnicima bolje razumeju Miloševića koji je, baš kao i oni sada, tvrdio da nam skupštinski prenosi kvare decu.

Dakle, uloge su se za ovih 19 godina promenile. Promenio se i ugao gledanja. Vaše mesto je jedino ostalo isto. Vi ste i dalje ista ona publika. Isti oni koji bi rado da promene program kada ih vide, da smanje ton kada ih čuju ili da polome televizor kada shvate da su za neke od njih glasali. Ali i oni, koji imaju mogućnost da biraju. Da li hoćete da gledate skupštinske prenose ili ne.

Da li neko stvarno veruje da će Srbija biti bolja kada Vama oduzmu i tu slobodu? I na kraju da li neko stvarno veruje da Srbija može da bude na dobitku ako ste Vi u manjku?