Da li je moguć povratak iz "paralelne ustavnosti"?!

Pita li se iko kako smo došli u stanje da nam stranci, posle tri decenije višestranačja, utanačuju razgovore između vlasti i opozicije. Kao da se dogovara poratni susret ljutih ratnih neprijatelja koji treba da prihvate mir. Zapravo se priprema slika da naše političke stranke (i strančice) treba, eto, da se dogovore oko fer izbornih uslova, oko predstavljanja u medijima sa „nacionalnom frekvencijom“ („Pinku“ valjda, „Prvoj“ i drugim) pa će sve da bude demokratski. Eh, da je srpski problem tako površan i tehnički, nego su stvari daleko otišle. Izvan Ustava i zakona, u nekakav „paralelni ustav“.

Uz tutore iz Evrope, ko su ti koji bi trebalo da pregovaraju? Na jednoj strani su opozicione stranke koje su, posle čitavih 30 godina legalnog delovanja, pred nestankom. Ne samo da ih nema u Skupštini, nego gotovo da ih nema ni u biračkim telu. Opozicione vođe (većina), odavno pale sa vlasti, izgledaju kao bez šanse da se vrate. A jesu li se zapitali kakva im je vladavina bila ˗ korumpirana, dezorjentisana, nevešta...? Kada nađu odgovore, jedino što bi preostalo je da se sklone iz prvog reda i iskreno podrže demokratsku borbu novih, boljih lica.

Danas je parlament još besmisleniji ali ne samo zato što uopšte nema opoziciju (evropski fenomen), već i zato što su „rasprave“ zapravo ôde šefu države i pokude opozicije

Druga strana u budućem pregovaranju je vlast, preciznije SNS kao ključna vladajuća stranka (ostale su sateliti). Ona bi mogla doprineti političkom poboljšanju ali, sve su prilike, gledajući proteklu deceniju, da neće. Prvi razlog je deformacija ustavnih institucija koje rade po pravilima paralelnog ustava „krojenog po meri jednog čoveka“ (ne, nije De Gol). Po tom nepisanom ustavu, Skupština je prvo postala besmislena sa izmišljenim pravom vlasti da podnosi nebrojene amandmane na svoje sopstvene zakona (jedinstven slučaj uporednopravno), kako opozicija ne bi došla do reči. Danas je parlament još besmisleniji ali ne samo zato što uopšte nema opoziciju (evropski fenomen), već i zato što su „rasprave“ zapravo ôde šefu države i pokude opozicije. A oni su izvan parlamenta. Kako sve to izgleda slobodnomislećim građanima, a kako li strancima, ne smemo ni pomisliti.

Paralelni ustav nije srozao samo narodno predstavništvo, nego je deformisao i druge institucije. Vlada, dobrovoljno, ne utvrđuje, niti vodi politiku – makar što bi po Ustavu to morala. Suprotno, Vlada pomno sluša i sprovodi naredbe, kako ga premijer javno naziva, „šefa“ (ovo je amanet sadašnje opozicije). Predsednik Republike („šef“) je Vladin tvorac i rukovodilac, a parlament mu je tehnička podrška za usvajanje zakona. Parlamentu se, uz to, unapred određuje trajanje. Po paralelnom, nepisanom ustavu predsednik Republike donosi sve „akte vlade“ ˗ najvažnije političke odluke: međunarodne (sporazum u Vašingtonu), ekonomske (kreditno zaduživanje), socijalne (predizbornih 100, 60, 30 evra), zdravstvene (anti-kovid vakcine), policijske (rat mafiji) i sve druge. Ako se nešto od ovoga kritikuje, lako se proglasi mržnjom.

Još jedna institucija, politička stranka odavno je izašla iz Ustava, pogazivši odredbu da ne sme „neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi“. Držeći se paralelnog ustava vladajuća stranka, po ugledu na prethodne, čini baš to, održavajući svoju paradržavnu strukturu za sprovođenje odluka stranačkog vođstva. Politička stranka je ključna veza između kapitala, države (nosilaca funkcija) i naroda (glasača). Logika našeg paralelnog ustava je da šef vladajuće stranke ujedno bude i predsednik Republike, te je tako krug zatvoren.

Neka nas ubede da će ukinuti paralelni ustav, da će institucije raditi samo svoj posao, a da kritika neće biti zvata mržnjom. Tada će ih sam narod izabrati, neće im trebati ni pregovarački tutori, ni centri moći spolja i unutra. Samo, to je malo duži put ˗ ko je spreman?  

Gde je izlaz, ima li puta za povratak Ustavu? Budući razgovori o izbornoj kampanji, njenom sprovođenju i finansiranju sigurno nisu izlaz iz paralelnog ustava pa ne treba ni trošiti vreme na taktiku korak po korak. Suštinska stvar za opoziciju nije dobijanje predizbornih mrvica sa i ispod stola, već je potrebna žrtva za demokratsku ideju i stav, makar dugo ostala van parlamenta. Neka opozicija radi na podizanju političke kulture, milionitim ponavljanjem da politika nije prevara nego veština za opštu dobrobit. Neka mole narod, svuda i stalno, da se novim licima pruži šansa da to dokažu. Neka nas ubede da će ukinuti paralelni ustav, da će institucije raditi samo svoj posao, a da kritika neće biti zvata mržnjom. Tada će ih sam narod izabrati, neće im trebati ni pregovarački tutori, ni centri moći spolja i unutra. Samo, to je malo duži put ˗ ko je spreman?