Cipras je bio u pravu - revolucionarnog naboja nije bilo

Rezultati izbora u Grčkoj su pokazali da je Cipras tačno procenio da posle održanog referenduma i nemačkog ultimatuma, koji je usledio kao odgovor na referendum, u Grčkoj nema revolucionarnog naboja neophodnog za ulazak u bitku. Bitku koja je izvesno kao preduslov imala izlazak iz evrozone. Ne žele Grci, u 2015. godini, izlazak iz evrozone.

Da revolucionarnog naboja nije bilo, vidi se po sledećim činjenicama:

a) Siriza je zajedno sa otcepljenim krilom Narodno jedinstvo osvojila za procenat više glasova nego na prethodnim izborima, dakle, biračko telo se nije prelilo konkurentima;

b) otcepljeno krilo je osvojilo malo manje od 3% glasova, prema tome, nisu ni postojali razočarani Ciprasom, kako je to izgledalo medijski:

v) apstinencija je bila oko 8% , a u tom procentu glasači Sirize su čak manje apstinirali. Drugim rečima, jedan broj građana je, ravnomerno u odnosu na sve liste, ostao kod kuće, što je razumljivo s obzirom na učestalost izjašnjavanja, ali nema pada izlaznosti glasača Sirize, što bi se dogodilo da je bilo revolucionarnog naboja koji je Ciprasovom politikom izneveren, a na političkoj sceni nema druge opcije za koju bi glasali,

g) sve grupacije levo od Sirize su osvojile ukupno oko 10% glasova, što takođe pokazuje da nema kod građana volje za temeljnim otklonom koji podrazumeva izlazak iz evrozone. U toj grupaciji je najjača Komunistička partija, ali je i ona ispod 6%.

d) Zlatna zora je na drugom kraju političkog spektra takođe ostvarila slab rezultat sa manje od 7% glasova (zanimljivo je da u Grčkoj ipak ima znatno više izvornih komunista nego fašista), što takođe potvrđuje da nije ni bilo naboja.

Cipras je pravilno postupio što nije prihvatio borbu onda kada mu je protivnik nameće. On je stabilizovao poziciju Sirize i sada mirno čeka fermentaciju u istom pravcu društava u Španiji (za dva meseca), Francuskoj, Nemačkoj i Italiji (2017) i Britaniji (2019). I bira svoje vreme da sve ponovo stavi pod znak pitanja.

Inače, front protiv finansijske oligarhije se toliko širi da su laburisti ogromnom većinom shvatili da je povratak na vlast moguć samo politikom sličnoj onoj koju vodi Siriza. Isti proces se sada odvija u Demokrtskoj partiji SAD.

Svi ovi procesi bitno doprinose da se udaljavamo od mogućnosti trećeg svetskog rata. Naravno, od odlučujućeg značaja su vojni kapaciteti i mogućnosti Rusije i Kine, ali i sve veća nespremnost građana zapada da se vode ratovi, upravo zbog svesti da je sve to u interesu (a i to kratkoročnom) samo finansijske oligarhije i nikoga više.

Hitler je imao ubedljivo najjaču vojsku na svetu pred Drugi svetski rat. SAD uopšte nemaju najjaču vojsku na svetu. Krupan kapital je 1938. uspeo da ubedi desetine miliona građana širom Evrope da je rat nužan i da će doneti dobrobit. I ljudi su ginuli u milionima za njihove interese. Sadašnju finansijsku oligarhiju ne podržava niko u zapadnim društvima. A sila koja im stoji na raspolaganju je spremna da ubija i to samo one koji ne mogu da uzvrate, ali ne i da gine.

Kod nas postoji u jednom delu javnog mnjenja neraspoloženje prema Ciprasu, koje inače misli o MMF i neoliberalnom konceptu sve najgore (s punim pravom) i istovremeno preterivanje u pogledu opasnosti da se danas nalazimo u veoma sličnoj poziciji kao tridesetih godina prošlog veka.

Obe teze su pogrešne. Ne može se tvrditi da je Cipras pogrešio, ali se može tvrditi da sve to neće izaći na dobro za Grčku, kao što se može tvrditi da se približavamo trećem svetskom ratu, ali ne zato što je stanje slično, nego uprkos bitnim razlikama između 1938. i 2015.godine. Drugim rečima, može se tvrditi da će se svetski tokovi odvijati iracionalno, kako se nisu ranije odvijali, ali nam onda bilo kakva analiza ne pomaže.

Moje mišljenje je da stvari idu u dobrom pravcu. Neće biti svetskog rata, sukob sa finansijskom oligrahijom vodićemo sa nekoliko vlada sadašnjih država članica EU koje im se suprotstavljaju i sve jačim BRIKS-om, a svi kapaciteti sadašnjih vladalaca, negde umišljenih, a negde stvarnih - kao u Srbiji, biće u osetnom opadanju u narednih pet-šest godina.

Lakoća sa kojom iznosim svoje tvrdnje jednim delom se zasniva na tome što neće biti prilike da me ismevate, ako se ispostavi da nisam bio u pravu.