Budžetska pornografija

Svi naši mediji su pre neki dan sa olakšanjem objavili da je Narodna skupština, nešto više od jednog sata pre isteka zakonskog roka, posle nove epizode upornog nadigravanja naših partija, usvojila budžet za 2009. godinu.

Izgleda, demokrate i radikali su, posle orijentalnog cenkanja, zaključili obostrano koristan aranžman. Dogovorili su isporuku SRS-u paket ustupaka vezanih za Zemun i još ponešto, na konto čega su radikali prihvatili da u zadnjem trenutku deblokiraju usvajanje budžeta.

Teško je posle svega toga ne setiti se iskaza o politici, u svojoj struci poznatog, italijanskog porno režisera Marija Salijerija, kome je svojevremeno i naša ozbiljna štampa posvetila pažnju. On je uporedio pornografiju i politiku, uz zaključak da ako je prva delatnost prljava onda je takva, bar u istoj meri ako ne i više, i ona druga, iako ima mnogo veći društveni prestiž. Fine mame obično nemaju ništa protiv toga da im se ćerke udaju za ugledne političare, a u najmanju ruku bi se naježile da se radi o porno glumcima. No, ako im je do morala, i u prvom slučaju greše!

Politika je često sestra pornografije, pa i prostitucije, i u bolje uređenim zemljama od naše. Međutim, u siromašnim državama predstavlja primetnije društveno breme i gori izvor duševnog bola. Koliko god da ljude tišti korupcija, nervira pohlepa, egoizam i primitivizam političara, uznemirava oholost tajkuna, opterećuje neefikasnost sudskog sistema i državne uprave, nekako se te nedaće lakše podnose sa Bruto društvenim proizvodom od oko 20.000 evra po glavi stanovnika, kao što je slučaj u Italiji, nego sa naše tri hiljade! Jednu težinu ima politička prostitucija u zemlji u kojoj onkološki pacijenti čekaju mesecima na zračenje, a i pored bele kuge besplatno lečenje neplodnosti je vrlo restriktivno, što je sve slučaj u Srbiji, a drugu u državama sa dobrim sistemom zdravstvene zaštite.

No, tu smo, gde smo. Da stvar bude gora, nalazimo se i na početku godine u kojoj će naša i tako slabašna privreda, usled globalne ekonomske krize, nesumnjivo pretrpeti žestok udarac. A nad standardom znatnog dela stanovništva Srbije, koji se koliko toliko zadnjih godina popravio, nadviti senka devedesetih. U takvim okolnostima, bez obzira što smo svesni da politika širom sveta ima trgovački karakter, od političara se očekuje elementarna odgovornost i posvećenost interesima države i naroda.

Uostalom, ne mora svaka trgovina da bude pijačnog tipa. Bez obzira da li se radi o demokratama i radikalima, ili naprednjacima, LDP-ovcima, narodnjacima i socijalistima, makar u vanrednim okolnostima, u vremenima kada nam se i tako izmučenim primiče nova opasnost, do neshvatljivih razmera je nenormalno da političari gotovo isključivo vode računa o svojim ličnim interesima, odnosno da nacionalne interese posmatraju samo kroz partijsku prizmu.

Nažalost, kod nas je očito tako. I stoga je u Srbiji gotovo sve moguće. Od toga da se prave svakakve kombinacije oko vlade, do toga da se preko noći drastično menjaju ubeđenja, samo da bi se obezbedila vlast i ćar. Jedino izgleda nije moguće da političari shvate da oni postoje zbog građana, a ne građani radi njih.

Usvajanje budžeta nas je na to podsetilo, tek da nemamo ni malo iluzije na početku nove godine. Da imamo u vidu da je sutra novi dan, kada će se naši političari prema nama ponašati jednako loše kao i do sada. Čovek koji je najzaslužniji za ujedinjenje Italije u 19. veku, grof Kavur, jednom je rekao: „Kakvi bismo mi bili podlaci kada bismo za sebe radili ono što činimo zbog Italije“. A za naše političare može da se kaže: „Kakvi bi oni bili državnici, kada bi za Srbiju radili ono što čine za sebe“!