Коментар дана | |||
Буџетска порнографија |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 02. јануар 2009. | |
Изгледа, демократе и радикали су, после оријенталног ценкања, закључили обострано користан аранжман. Договорили су испоруку СРС-у пакет уступака везаних за Земун и још понешто, на конто чега су радикали прихватили да у задњем тренутку деблокирају усвајање буџета. Тешко је после свега тога не сетити се исказа о политици, у својој струци познатог, италијанског порно режисера Марија Салијерија, коме је својевремено и наша озбиљна штампа посветила пажњу. Он је упоредио порнографију и политику, уз закључак да ако је прва делатност прљава онда је таква, бар у истој мери ако не и више, и она друга, иако има много већи друштвени престиж. Фине маме обично немају ништа против тога да им се ћерке удају за угледне политичаре, а у најмању руку би се најежиле да се ради о порно глумцима. Но, ако им је до морала, и у првом случају греше! Политика је често сестра порнографије, па и проституције, и у боље уређеним земљама од наше. Међутим, у сиромашним државама представља приметније друштвено бреме и гори извор душевног бола. Колико год да људе тишти корупција, нервира похлепа, егоизам и примитивизам политичара, узнемирава охолост тајкуна, оптерећује неефикасност судског система и државне управе, некако се те недаће лакше подносе са Бруто друштвеним производом од око 20.000 евра по глави становника, као што је случај у Италији, него са наше три хиљаде! Једну тежину има политичка проституција у земљи у којој онколошки пацијенти чекају месецима на зрачење, а и поред беле куге бесплатно лечење неплодности је врло рестриктивно, што је све случај у Србији, а другу у државама са добрим системом здравствене заштите. Но, ту смо, где смо. Да ствар буде гора, налазимо се и на почетку године у којој ће наша и тако слабашна привреда, услед глобалне економске кризе, несумњиво претрпети жесток ударац. А над стандардом знатног дела становништва Србије, који се колико толико задњих година поправио, надвити сенка деведесетих. У таквим околностима, без обзира што смо свесни да политика широм света има трговачки карактер, од политичара се очекује елементарна одговорност и посвећеност интересима државе и народа. Уосталом, не мора свака трговина да буде пијачног типа. Без обзира да ли се ради о демократама и радикалима, или напредњацима, ЛДП-овцима, народњацима и социјалистима, макар у ванредним околностима, у временима када нам се и тако измученим примиче нова опасност, до несхватљивих размера је ненормално да политичари готово искључиво воде рачуна о својим личним интересима, односно да националне интересе посматрају само кроз партијску призму. Нажалост, код нас је очито тако. И стога је у Србији готово све могуће. Од тога да се праве свакакве комбинације око владе, до тога да се преко ноћи драстично мењају убеђења, само да би се обезбедила власт и ћар. Једино изгледа није могуће да политичари схвате да они постоје због грађана, а не грађани ради њих. Усвајање буџета нас је на то подсетило, тек да немамо ни мало илузије на почетку нове године. Да имамо у виду да је сутра нови дан, када ће се наши политичари према нама понашати једнако лоше као и до сада. Човек који је најзаслужнији за уједињење Италије у 19. веку, гроф Кавур, једном је рекао: „Какви бисмо ми били подлаци када бисмо за себе радили оно што чинимо због Италије“. А за наше политичаре може да се каже: „Какви би они били државници, када би за Србију радили оно што чине за себе“! |