Bolje sutra – malo sutra

Zrno po zrno pogača, uslov po uslov Evropa. Dobro, možda nije skroz u duhu narodnih umotvorina, ali jeste u duhu realnosti. A duh realnosti svaki put izađe iz čarobne lampe, kada je neko od visokih predstavnika evropske i svetske mašinerije protrlja i poželi želju. Po originalnoj verziji bajke, duh može da ispuni samo tri želje. Tri želje po jednom korisniku lampe. Možda se baš zato ova čarobna lampa seli iz ruke u ruku, kako bi ispunjenih želja bilo što više.

Članica EU ima skoro 30, pa puta tri želje, to je mnogo posla i za duha a i za nas. Jer u ovoj našoj bajci želje se pretvaraju u uslove koje mi ispunjavamo a ne duh. On je tu više kao posrednik. Nije to onaj dobri duh Kasper, pa da možemo da se nadamo da će nam izaći u susret i da će nam pomoći. Mi smo više u rukama Duha prošlih Božića, iz one dobro poznate priče. On nam naplaćuje sa kamatom za onaj kredit Razuma koji smo davno uzeli. Ajd što smo uzeli, to u redu, ali što ga onda ne iskoristismo valjano.

Nego, evo čitam sad kako gorepomenuti iz evropske i svetske mašinerije poručuju da je izvesna naša kandidatura krajem februara. Samo još da ispunimo uslove na vreme. Ovi iz EU ili se prave naivni ili stvarno to jesu. Pa mi da smo hteli da budemo tako ažurni i odgovorni, mi bismo dosad bili šesta stalna članica SB UN.

Ali ne, mi volimo da odugovlačimo. Takav nam je mentalitet. Posebno volimo da igramo onu igru prebacivanja odgovornosti. To nam je omiljeno. Uvek je neko drugi kriv. Malo EU, malo svet, malo SAD, malo Rusija, malo susedi... A mi? Pa i mi smo krivi. Uvek je kriva Vlada Srbije. I to uvek ona prethodna. A ona koja je aktuelna, uvek čini „sve što je u njenoj moći“ da ispravi greške i da za onu buduću obezbedi „bolje sutra“. Malo sutra.

Kad smo već kod „malo sutra“, odmah me to podseti na evrointegracije. Moguće da je to, što reče Čkalja u „Boljem životu“, uslovni refleks. Još je u toj seriji drug Kurčubić govorio kako treba ići u Evropu. Od Kurčubića dosad, toliko je vode proteklo a mi još nismo oprali prljavi veš. I sad tako kaljavi hoćemo u EU. Možda oni tamo u belom svetu imaju neko sredstvo za skidanje fleka? Mada, oni pokušavaju i sad da nas operu. Valjda nas zato ovoliko ribaju.

A mi smo ko onaj Laza, materina maza, iz čika Jovine pesme. Postali smo pravo razmaženo derište. Oni kažu jedno a mi hoćemo drugo, oni u klin a mi u ploču. Nije mi samo jasno kako nas ne razumeju? Drugovi i drugarice, dame i gospodo iz EU, naš mentalitet se ogleda u jednom jedinom stihu. Poklanjam vam zato taj stih iz pesme „Pera“, koju je napisao jedan od naših najvećih pesnika Miroslav Mika Antić, u nadi da ćete nas bolje razumeti: „Ja ne mogu, brate, kako drugi hoće, kad ja neću, brate, ni kako ja hoću”.