Beli šengen, ili ni za di smo nismo

O, da li ćemo opet kampovati u redovima za vize? Hoće li nam sada, taman kad smo se navikli na taj čarobni osećaj nesputanosti i slobode, tu blagodet opet oduzeti, i ostaviti nas da se koprcamo u formularima, da nas odmeravaju i ispituju, da nam traže pozivna pisma, diplome, pare na računu? Hoće li nam Evropa opet biti daleka i nepristupačna, ograđena šengenskim zidom srama za nas nepoželjne, nametljive, nepotrebne i naporne koji samo vrebaju priliku da se ogrebu o njene evre i njenu nesebičnu socijalnu politiku?

Još je neizvesno, ali se puno o tome priča. Svakog dana, u svim vestima. Jako je važno. I zbog letovanja, i zbog studentskih putovanja, i zbog otvorenosti prema svetu, stvaranja trajnih veza, interkulturne komunikacije, bla bla... Da nam Evropa ne bude samo geografski pojam, već i jedno lično iskustvo, kako to kažu naši političari. A bogami, i zbog toga što je ukidanje viza za građane Srbije jedan od najvećih uspeha ove vlade. Možda i jedini.

I zaista, za ogromnu većinu građana Srbije koji ne mogu da uključe televizor a da ne nalete na neku izjavu političara o tome kako će učiniti sve što je moguće da spasu naš beli šengen, to je od prošle godine bila i ostala samo mogućnost. Kako je nedavno objavljeno, od ukidanja viza, broj onih koji putuju povećao se samo za dva procenta. Prosto rečeno – putuju oni koji su i ranije putovali. Istovremeno, postali smo više nego pasionirani vlasnici pasoša – nove, biometrijske nabavilo je čak 3,1 miliona građana. Duplo više nego u SFRJ, kada smo, bar eto tako pričaju, putovali kao ludi.

Šta ovo znači? Prosto – da smo danas duplo više „naloženi“ na putovanja. A kako i ne bi bili? Budući da je ukidanje viza jedino što je vlast uspela da postigne, morala je nekako da nam tu mogućnost putovanja proda kao nešto što smo zapravo najviše i želeli. Zar je bitno što od „evropskih vrednosti“ kod nas uspevaju samo igrokazi posvećeni evrointegracijama, birokratija i budžetski deficit, što svake sekunde propadne po jedno preduzeće, što svako radi šta hoće i svaka afera dođe i prođe? Zar je bitno što ni nećemo putovati jer imamo pametnija posla, a nemamo ni para za to? Bitno je da možemo, da nam vize ne trebaju, da nam je pasoš u džepu.

Šta su nam onda zapravo dali? Pa, nešto kao loto listić. Tako su ga dobro izreklamirali, da smo ustajali u pola noći, stajali u redovima i dali za njega poslednje pare (a za jedan običan tiket bio je prilično skup). Istina, malobrojni srećnici osvojili su poneko putovanje. Drugima, koji se od ovog teškom mukom stečenog "loto listića" i nisu ovajdili, ostaje mogućnost da negde tamo u aprilu sledeće godine, možda zaokruže neke druge brojeve.