Bankrot ili "Nemilosrdni anđeo"

Po Vujakliji, bankrot je nesposobnost plaćanja i odgovaranja dospelim finansijskim obavezama. Ako imate ovo u vidu, šta mislite koliko je Vlada Srbije daleko od bankrota? Premijer Vučić je odgovorio: „Hiljadama milja daleko“, verujući, valjda, da će lako da nasamari javnost, trapavo mereći stepen bliskosti bankrotu – miljama, a ne novčanim jedinicama, koje državi nedostaju da izmiri svoje finansijske obaveze prema penzionerima, lekarima, prosvetarima, policajcima, oficirima itd.

Da li se i vama, kao i meni, čini da je država transparentno bankrotirala pred svojim građanima, izjavljujući da ne može da plaća ugovorene penzije i plate, i da će im zato plaćati 10 procenata manje (i verovatno sve manje svake naredne godine). Zašto? Zato da bi vlast izbegla bankrot pred zapadnim poveriocima – moćnim finansijskom korporacijama, sa kojima je zajedno gurala Srbiju u sve nove i sve veće dugove, za koje se unapred znalo da neće moći da se vrate. Tim finansijskim korporacijama „hrabri“ srpski lideri ne usuđuju se ni da pomenu mogućnost da i one preuzmu deo rizika, da nenaplativi deo duga otpišu, ili bar zaborave na kamate, čija je visina nekada bila neprimereno visoka baš zbog „rizika zemlje“.

Dok se šarmantni ekonomski hitmeni, iz fotelja vladinih ministarstava, zaklinju da će spasti Srbiju od bankrota, tj. dodatno zadužiti zemlju, ali i da će po svaku cenu vratiti svetskim zelenašima dug do poslednjeg centa, u narodu sazreva svest (menja se taj prokleti „mentalni sklop“) da je bombardovanje 1999. s pravom nosilo naziv „Milosrdni anđeo“, ako se uporedi sa stepenom ekonomske destrukcije „Nemilosrdnog anđela“, koji je, od 2000, uzeo Srbiju pod svoje krilo, koristeći, umesto bombardera i šiptarskoh terorista, kompradorske vlasti (i druge strukture), lansirane po svoj prilici sa istog mesta sa kojega su poletali fantomi i tomahavci.

Niko ne može precizno da oceni gubitke (u broju stanovnika) posle novog „konsolidacionog“ fiskalnog udara. Realna je nada da će veliki broj penzionera i zaposlenih u javnom sektoru preživeti dodatnih tridesetak dana svake godine bez prihoda, naročito ako inflacija ne doda još koji dan „štednje“, čitaj – nemaštine! Izvesno je, ipak, da mnogi neće imati tu sreću. Ne sumnjam da će ekonomskim hitmenima iz vlade, pa i samom premijeru, biti zbog toga žao, ali će s ponosom, već za nekoliko godina, moći da istaknu pred svetskom finansijskom zajednicom, koliko je stepen poverenja u Srbiju porastao. Žrtve neće biti uzaludne, a menadžeri svetskih banaka moći će sa zadovoljstvom da podele bonuse, uz gromoglasne pohvale srpskom programu štednje.

Autor je predavač na univerzitetu „Singidunum“