Једна добра вест

Истина је да су у нашим медијима прекомерно заступљени критичари, бројне птице злослутнице, као и птице ругалице, које не знају ништа друго него да сваку поштену и здраву иницијативу извргну руглу, а при том сами немају конструктивне предлоге за решење озбиљних проблема привреде у колапсу. Ко је од дежурних критичара, на пример, поздравио вест о могућем (и за буџет потребном) смањењу плата и пензија од 20 посто (предлог министра Крстића), односно 15 посто (Фискални савет), тј. бар 10 процената – предлог министра Вујовића?

А то је, из разумљивих разлога, одлична вест за индустрију погребних услуга, која би, у ма ком од прихваћених сценарија, забележила раст активности, а можда и знатно повећање броја заплослених. И то није све!

Да би се ублажио прекомерни удар тражње у односу на постојеће капацитете понуде ове индустрије, власт би, на свакој месној заједници, могла да организује народну кухињу, у којој би езистенцијално угрожени грађани (нарочито пензионери), добијали оброке по прихватљивим ценама, а зими, када се температуре спусте испод нуле, могли би да повољно изнајмљују топлу ћебад и вунене чарапе.

Признаћу, смета ми што Фискални савет, у анексу своје сјајне анализе опоравка јавних финансија, није понудио овакво, или слично решење за егзистенцију угрожених грађана. Препоручили су једино кресање расхода (то је лако, зар не?), али јавност се, не без разлога, запитала: како преживети? Да ли је мрежа народних кухиња добро решење?

Уф, опет сам погрешио! Фискални савет је сигурно био свестан да је овакво решење везано за трошкове (које ваља избећи). А да не говоримо и о небројеним могућностима злоупотреба и лоповлука – од ђака са фалсификованим пензионерским  исправама, који би своју ужину узимали са шалтера народне кухиње, до препредених радника истих тих (бројних) кухиња, који би на тоне кромпира, купуса или пасуља развлачили по сопственим домаћинствима.

Хм, да... Када би се, можда, организовали концентрациони кампови у које би се сместили сви пензионери (у групама не мањим од 20.000), трошкови би се (ваљда) смањили, дисциплина рада повећала, а ментални склоп свих нас брже променио? Но, ни са овим моделом не треба брзати, без детаљних прорачуна, уз консултације са међународним експертима... Најзад, оставимо ово решење за неку будућу власт!...

Ох, да, чилеански (Пиночеов) метод финансијске консолидације показао се, изгледа, као најефикаснији. Уосталом, тај модел је у економској литератури (на западу) добио највећи број похвала. Можда ће наши будући лидери кренути баш овим утабаним стазама?

Но ипак, највише стрепим да наш пут у Европску унију не буде угрожен евентуалним буџетским кресањем незнатних трошкова многобројних НВО-а, агенција, савета, сервиса, комисија и страних консултаната.

Али то се, на сву срећу, неће догодити.