Komentar dana | |||
Bakir Izetbegović - realno |
sreda, 15. novembar 2017. | |
Izjava Izetbegovića da bi on voleo da BiH prizna nezavisnost tzv. Kosova, nije nikakvo iznenađenje. On prosto nema bitnije izjave, a da nije direktno na štetu Srbije, srpskog naroda i srpskih nacionalnih interesa. Pošto nam je objašnjeno da treba prihvatiti „realnost“, hajde da vidimo: - Šta je Bakir Izetbegović realno? - Kakva bi bila odgovarajuća politika Beograda na tu sagledanu ralnost? - Šta je pogrešno, a zatim i štetno u politici koju vodi Beograd/Vučić? Ako ne izgovori nešto loše o Srbiji, to je najčešće zato što upravo vređa, preti i pokušava da omalovaži Republiku Srpsku. Tada nema loših izjava o Srbiji, zato što fizički ne može da ih izgovori. Druga mogućnost je da hvali ili Tursku, ili neku varijantu radikalnog islamizma. I dok spava. Izetbegović je jednom nogom oslonjen na Muslimansku braću, a drugom na organizovani kriminal i teroriste u Federaciji BiH. To je njegovo utemeljenje, bez ostatka. Scenografiju i režiju uloge Izetbegovića potpisuju elementi američke duboke države. Ukratko, Izetbegović je za Srbe, Srbiju, svaki zamisliv, pa i najmanji srpski nacionalni interes - neprijatelj. Realno. Zašto onda, ne uvažavajući realnost, Vučić/Srbija/Beograd neprekidno govori o dobrim odnosima sa Izetbegovićem i Federacijom, zbog čega se traže kontakti i susreti po svaku cenu? To je u najboljem slučaju nerazumljivo, ali su posledice jednako štetne kao da ih Vučić želi. Nasuprot tzv. “kosovskoj realnosti“ - kojoj se „moramo“ prilagoditi na taj način da možemo da biramo sredstvo samoubistva - kada je Izetbegović u pitanju stvarna realnost se ima sasvim zanemariti i to isključivo u pravcu šminkanja i ulepšavanja Izetbegovića i naših međusobnih odnosa. Umesto da Srbija/Beograd jasno stave do znanja i Izetbegoviću i međunarodnoj javnosti da je on neprijatelj, koji svojim delovanjem destabilizuje region, i da sa njim nikakvog razgovora nema, neće ga ni biti i ne može biti. Tu njegova zvanična funkcija nema nikakvog značaja, kao što ni funkcije vođa Islamske države, Al Kaide i sl. ne dovode do toga da se sa njima razgovara (osim naravno delovi CIA, MI6 i sl.). Takvom, sasvim odgovarajućom politikom, Srbija bi zauzela principijelnu poziciju u međunarodnim odnosima, jasno stavila do znanja da neće odstupiti od svojih nacionalnih interesa, da nije naivna i da se sa njom mora ozbiljno računati. Vučićeva politika, međutim, ostavlja Republiku Srpsku i Dodika bez odgovarajuće podrške. Srbija mora da bude oštrija od Republike Srpske, upravo zato da bi Banja Luka imala veći manevarski prostor. I u unutrašnjim odnosima u BiH, a naročito zato da bi pritisak Zapada na čelu sa SAD Srbija primila na sebe. Kao mnogo veća i jača od Republike Srpske. Politika Vučića je sasvim pogrešna i kada su u pitanju muslimani/Bošnjaci u BiH. Razgovor i saradnju treba tražiti sa onim muslimanima, Bošnjacima, koji su umereni. Koji žele i vide zajednički život kao vrednost koju treba čuvati uz puno uvažavanje i srpskih i svojih interesa. Kada se daje podrška Izetbegoviću, kao da je on jedina adresa među muslimanima/Bošnjacima sa kojima Beograd razgovara, onda se umereni muslimani/Bošnjaci bacaju u zapećak političke scene Federacije. I tako se iznutra jača pozicija Izetbegovića. Nema veze koliko takvih mudrih, umerenih danas ima u Federaciji i BiH i koliko su uticajni. Vremenom će njihov uticaj rasti. Ali, ako Beograd uvažava kao sagovornika Izetbegovića i njemu slične, onda će pametniji i dobronamerniji muslimani/Bošnjaci uvek ostati marginalizovani. I na taj način će pretnja i Republici Srspskoj i Srbiji i srpskim nacionalnim interesima - biti trajna. Politika i postoji zato da bi se neka datost, realnost, prevazišla, ali u sopstvenom nacionalnom interesu. A ne u tuđem. Naročito ne u Izetbegovićevom. Tu nema kompromisa. To je ili-ili. (Branko Pavlović)
|