Američki “kauboji” i evropski pacifisti

U četvrtak, 27. maja, poginuo je hiljaditi američki vojnik u službi u Avganistanu. Kaplar DŽejkob Liht je poginuo od dejstva nagazne mine u provinciji Helmand.[1]

“Sve što je želeo da radi je da pristupi vojsci”, izjavila je portparol škole u rodnom gradu američkog marinca Kervilu. “On je bio u stanju da završi srednju školu, ali je izabrao da ide u vojnu školu kako bi mogao da se prijavi što je pre moguće. On je verovatno i poginuo radeći ono što je oduvek želeo”, izjavila je portparolka Liza Vinters.

Čak i da je tako, teško je da ovo može utešiti roditelje poginulog marinca čak i ako su znali da njihov sin učestvuje u “pravednom ratu” u kome se brane američki interesi.

Šta je ključno kada su u pitanju američke žrtve? Naime, ono što je najbitnije jeste tolerancija na gubitke. Uzmimo na primer vijetnamski sukob koji je odneo više od 59.000 američkih vojnika i mnogo ranjenih sa teškim psihičkim posledicama. Kada su ovi gubici dostigli kritični nivo, u Americi su počeli masovni protesti koji su naravno imali političku pozadinu, ali suštinsko pitanje je da li će se i kada vijetnamski sindrom ponovo javiti.

Pojedini sajtovi su čak objavili i tzv. kalendare smrti koji predstavljaju pojedine žrtve u odnosu na datume u mesecu. Broj žrtava raste svakog dana tako da je do sada u Iraku poginulo oko pet hiljada vojnika, što je sa brojem žrtava u Avganistanu cifru podiglo na šest hiljada i najmanje pet puta većim brojem teško ranjenih. Dakle, gde je granica i možemo li očekivati da uskoro broj ovih gubitaka dostigne kritičan stepen koji će inicirati masovne proteste?

Iako živimo u sasvim drugačijoj političko-kulturnoj klimi od one iz šezdesetih godina, psihološki principi na kojima počiva masovna podrška određenom vojnom angažovanju ostaju isti. Ukoliko je to tako, zašto onda nisu počeli masovniji protesti širom zapadne hemisfere? Pri tome ne treba imati na umu samo SAD već i zemlje EU koje su se obavezale da učestvuju u “američkom globalnom ratu protiv terorizma”.

Ovo pitanje je prilično složeno, ali donekle može postati jasnije ukoliko uzmemo u razmatranje nekoliko veoma važnih faktora: proračunat rizik, medijsku pripremu i specifičan “mentalitet” američke javnosti.

Kada je u pitanju rizik, moramo biti svesni da za svaku vojnu mašineriju koja je vođena profitom i vojno-industrijskim kompleksom ljudstvo jeste samo jedna promenljiva u jednačini. Armija SAD u svaki konflikt ulazi sa unapred spremnom “listom”, odnosno računicom koliko vojnika može da strada a da to ne ugrozi misiju. Očigledno da broj mrtvih nije dostigao taj broj tako da američki komandanti još uvek mogu da raspolažu sa dovoljno „topovskog mesa“.

Drugi faktor kada razmatramo zašto je stepen američke tolerancije na gubitke viši u odnosu na evropski jeste indoktrinacija američke javnosti putem medija. Bivša administracija predsednika Buša svojom agresivnom retorikom na neki način je utrla put izmanipulisanim američkim patriotama koji su, poput pomenutog kaplara koji je poginuo misleći da brani interese svoje zemlje, požurili da oružjem odbrane zapadnu demokratiju. Naravno, DŽejkob Liht neće biti ni prvi ni poslednji američki vojnik čija je pogiibija prihvatljiva, ali američka javnost još uvek veruje da Osama Bin Laden predstavlja najveću pretnju po “demokratski način života.” Mediji su umnogome doprineli da američka tolerancija na žrtve bude mnogo viša nego što je slučaj sa evropskom javnošću, ali sve ima svoje granice, pa i seme mržnje koje je posejala bivša američka administracija. Naravno, specifične okolnosti poput 11. septembra dodatno su podigle taj stepen tolerancije.

Međutim, interesantno je povući paralelu u odnosu na terorističke napade u Evropi, kao što je napad u Madridu na više stotina civila. Reakcija španske javnosti bila je sasvim drugačija, što se može opravdati ondašnjim “mentalitetom“. Naime, mediji su svojim agresivnim pristupom uobličili svest američke javnosti. Evropljani su ipak siti ratova koji su, naročito tokom 20. veka, opustošili kontinent za razliku od SAD, čije je tlo poslednji put bilo napadnuto u invaziji na Perl Harbur. Međutim, sve ima svoje granice a još uvek čekamo na trenutak kada će se intenzivirati protesti i u SAD, državi koja je do sada, na neki način, uvek bila spremna na vojnu avanturu.