Aca, Ivica, Toma, Miško – ko, s kim i protiv koga?

Ko god je poslednjih nedelja makar bacio pogled na naslovne strane srpskih novina ne može a da ne ostane zbunjen količinom dramatičnih naslova u vezi naše političke stvarnosti. S jedne strane, po zvaničnim izjavama, vlada je složna i jedinstvena kao nijedna pre. A ovamo na sve strane sukobi, atentati, najave hapšenja i obračuna skoro svih sa svima. Pojedini tabloidi funkcionišu kao neformali „službeni glasnici“ prvog potpredsednika vlade, najavljuju istrage i hapšenja, razrešavaju sudije i tužioce, pokreću hajke protiv ličnih i političkih protivnika. Najpre je na njihovoj meti bio Ivica Dačić, odnosno ministri i funkcioneri SPS-a („ceo vrh SPS-a upleten u korupciju“), da bi se otprilike pre dve nedelje prešlo na Miroslava Miškovića kao arhi-đavola i, takoreći, smrtnog dušmanina srpske vlasti i Aleksandra Vučića lično. (A pre samo dva-tri meseca, u vreme formiranja vlade javno se i uveliko govorilo da je upravo Mišković idejni tvorac ove vlade i Tadićev glavni politički likvidator, da bi sada po gotovo svim medijima za njim bile raspisane javne poternice.) Konačno, da zamešateljstvo bude kompletno, poslednjih dana su krenule afere sa prisluškivanjem i atentatima u kojima je, navodno, najpre bio ugrožen potpredsednik vlade, a onda, evo i predsednik države.

U svem tom ludilu, odnosno haosu, ipak ima nekog sistema. Jedan motiv je čisto političko-marketinški – da se pričom o ugroženosti podigne ne baš tako sjajan lični rejting naprednjačkih čelnika, koji su i sami svesni da su se na trenutnim pozicijama našli prvenstveno zbog velikog nezadovoljstva prethodnom vlašću oličenom u Borisu Tadiću, kao i nekom vrstom dvorske zavere u krugu Dinkić-Dačić-tajkuni-vrh DS-a koja je već skoro otpisani SNS uvela u vladu, a Vučića dovela na mesto Dragana Šutanovca i Mikija Rakića. Kada se tome još doda zaborav najvećeg dela patriotskih predizbornih obećanja, kao i više nego uslužan i snishodljiv odnos prema Hilari Klinton i Ketrin Ešton, te nevesela ekonomska situacija više je nego jasno da se rejtinzi ljudi iz vlasti ne mogu dizati drugačije nego ovakvim i sličnim aferama.

No, to isto ili slične stvari radili su i njihovi prethodnici. (Mnogi se verovatno već i ne sećaju svojevremenih „atentata“ na Borisa Tadića i jurnjave za „atentatorom“ koji je u saobraćajnoj gužvi malo okrznuo vozilo iz predsednikove pratnje, a koji se na kraju ispostavio kao službenik američke ambasade, pa je stvar vrlo brzo gurnuta u zaborav.) Ugrožena bezbednost vođe uvek je odličan mobilizatorski i homogenizujući impuls i može se razumeti što štabovi i kabineti (obično na početku mandata) povremeno igraju i na tu kartu. Ali postoji i jedno opasnije tumačenje ove atentatorske farse, a to je da se njome pažnja javnosti pokušava skrenuti sa procesa puzajuće izdaje i antiustavnog delovanja kada je u pitanju aktuelna politika prema Kosovu i Metohiji. Dok se javnost zamajava licitiranjem da li će Vučić („država“) nadjačati Miškovića, ili obrnuto, da li će premijer smrsiti konce vicepremijeru, ili predsednik obojici, ko je od koga ugroženiji i ko je glavni u BIJI i MUP-u, svi oni manje-više složno i udarnički rade na daljoj predaji i „legalizaciji“ kosovske nezavisnosti. Štaviše, stiče se utisak da se u tome ponekad čak i utrkuju.