A ko stoji iza napada na Lekvela Kalea?

Posle Francuza i Australijanca, na udaru beogradskih huligana našao se i jedan Libijac, koji je brutalno i bez ikakvog povoda pretučen u petak uveče.

Bez ikakvog povoda?! A šta ćemo sa silnim nedavnim tekstovima u kojima je izvređana Libija? Da li su neumerene kritike izrečene na račun islamske džamahirije, u vreme boravka naše najviše državne delegacije u Tripoliju, mogle da navedu neke beogradske bandite na primenu fizičke sile prema Gadafijevim podanicima?

Zaista, preteške su bile reči koje je, početkom septembra, Druga Srbija izručila o Libiji. Rugajući se prijateljstvu sa ovom zemljom, na koje se pozivao predsednik Boris Tadić predvodeći srpsku delegaciju na proslavi 40 godine libijske revolucije, "E novine", "Peščanik" i drugi mediji evroatlantske orijentacije još jednom su potegli uglačane fraze o azijskim hordama i afričkim plemenima. Verna publika ovih glasila mogla je da zaključi kako Beograd silno greši što već decenijama održava prijateljstvo sa Libijom, kojom vlada planetarno omraženi diktator Gadafi, kao i da se Srbija ni za pedalj neće približiti Evropskoj uniji sve dok se ne udalji od takvih država iz Trećeg sveta. A u toj publici svakako ima i nasilnika, od kojih su, eto, neki naleteli na Lekvela Kalea, 41-godišnjeg Libijca, i za koga bi moglo da se kaže da je pretučen u centru Beograda samo zatošto je Libijac i samo zato što su "E novine" i "Peščanik" izvređali počasnog predsednika njegove otadžbine.

E sad, vi i ja ne moramo da verujemo u ovakvu uzročno-posledičnu vezu, jer znamo da huligani funkcionišu malko drugačije nego što nalaže pomenuta pretpostavka. Ali, oni koji su ubeđeni da su NSPM i "Dveri" odgovorne za napade na Australijance, Francuze i homoseksualce – a takvih ima, i vrlo su glasni – oni bi morali da prihvate kako "E novine" i "Peščanik" stoje iza nasrtaja na Lekvela Kalea. Kao i iza svakog napada na Kineze, kojih nije da nije bilo proteklih godina. Ubeđen sam, međutim, da to njima ne pada na pamet. Za ljude koji već danima ispiraju usta sajtom NSPM i mrežom "Dveri", ksenofobija je ono što mi radimo – kritičko razmatranje evroatlantskih integracija i pratećih pojava. Ali, pod ksenofobijom ne podrazumevaju ono što radi Druga Srbija – besprizorno klevetanje svega što nema veze sa Evropskom unijom ili SAD, a posebno Rusije i Kine.

Drugosrbijanski filozofi su, tokom svih ovih godina, napisali ili rekli o Vladimiru Putinu nebrojene grozote, koje se graniče samo sa sumanutim ratnim monolozima čuvenog Mikija Vukovića na televiziji "Palma". A njihovi komentari koji su propratili Tadićevu izjavu da je Kina četvrti stub naše spoljne politike neuporedivo su bili vulgarniji od bilo čega što je ikada ijedan autor na NSPM napisao o prva dva stuba, SAD i EU. To ih, ipak, ne sprečava da nas evroskeptike nazivaju fašistima, ekstremistima i inspiratorima mržnje.

Nažalost, čini se da se i organi srpske države slažu sa njima. Javni tužilac Slobodan Radovanović, po svoj prilici, neće ni nagovestiti istragu o tome da li u stavovima Druge Srbije ima rasizma i međunacionalne netrpeljivosti. A u većini srpskih medija, koji su manje ili više pod kontrolom vladajuće koalicije, za ksenofobiju se smatra iskazivanje kritičkih stavova prema Zapadu, koji u geopolitičkom smislu obuhvata najviše milijardu ljudi, ali ne i prostačko pljuvanje "azijskih hordi" i "afričkih plemena", odnosno Istoka i Juga, koji zajedno broje preko četiri milijarde ljudi (čak i ako odande izuzmete američke saveznike Japan i Južnu Koreju).

Sve dok je tako, nećemo postati – ma na kojoj strani sveta na kraju završili – ni srećnije, ni mirnije društvo.