Вучић, криза и Сириза

За почетак, мало „досадних“ бројки. Јавни дуг Србије на крају 2014. године износио је 22,76 милијарди евра, што је 70,9 одсто бруто домаћег производа.  За само месец дана, у односу на новембар, јавни дуг је увећан за око 480 милиона евра. На крају 2013. године јавни дуг Србије износио је 20,14 милијарди евра, односно 59,6 одсто БДП, што значи да је за годину дана повећан за више од две и по милијарде евра и за преко 11 одсто БДП-а. Крајем 2011. јавни дуг је био 14,8 милијарди евра, а крајем јуна 2012. (када долази до смене власти и формирања коалиције СНС-СПС-УРС) 15,4 милијарде. Што значи да је за две и по године порастао за чак седам милијарди и триста милиона евра.  

Не. Ово нису подаци неког малициозног опозиционара, или неодговорног блогера, већ званични подаци Народне банке Србије. И нису никаква „војна тајна“, објављени су и јавно доступни, али је чињеница да су, као и низ других ствари које се не уклапају у задату ружичасту слику, били прилично затурени и забашурени ид стране оних који вуку медијске и политичке конце у данашњој Србији.      

Понекад повећање дуга може бити цена која се плаћа зарад бржег економског развоја, повећања запослености или ре-национализације неког драгоценог привредног ресурса. Али, авај, и БДП је у паду, о индустријској производњи да и не говоримо, а држава се управо спрема да прода неколико преосталих стратешких компанија, попут Телекома или ПКБ-а. Исто тако, воду не пије ни омиљено премијерово „објашњење“ како су „морали да се задужују да би вратили неповољне дугове претходне власти“. Јер да је (само) то у питању – позајмим нову милијарду да вратим стару милијарду – ниво дуга би остао исти.

 Овај текст би био много занимљивији и вероватно читанији да је илустрован насловницама српских дневних новина, са којих се, узмимо за пример само само данашњи и јучерашњи релативно бенигни „узорак“, могло прочитати доста о најновијим активностима премијера, Маји Николић и Цеци, Мишковићу, Ђоковићу, стварним или измишљеним прекршајима два популарна ТВ водитеља, најновијим заверама против Вучића, као и о бизнисмену коме су убице одсекле руке и ноге. Не кажем да то нису легитимне теме (поготово за таблоиде), али је најблаже речено чудно како ни у једној редакцији није прорадио истраживачки црв да се мало озбиљније позабаве и мало шире тематизују бројке са почетка текста. (А још је чудније и, што би се рекло, „индикативније“ то што је просечни српски медијски конзумент боље информисан и боље упознат са ситуацијом у вези са грчким него српским економским и финансијским проблемима.)    

Неке ствари је могуће тумачити и овако и онако. У зависности од угла гледања и жеђи, чаша се некад може видети као полупразна или полупуна. Тако је, на пример, учесталу праксу именовања истакнутих представника старе Д(О)С-овске власти на престижна места могуће тумачити као доказ толеранције и ширине владајуће странке и њеног лидера, али исто тако и као доказ да, упркос скоро апсолутној власти коју поседују и, наводно, скоро пола милиона чланова, СНС и даље нема иоле способних кадрова за одговорне функције у државној управи и јавним предузећима.  

Али овај погубни економски биланс са почетка текста, плашим се, не оставља места различитим интерпретацијама и говори сам за себе. А за те две и по године  Србија је променила две владе, имала једне ванредне изборе, пар владиних реконструкција и променила три-четири министра економије и финанасија. Али имала само једног господара – коме, узгред речено, готово уопште не опада рејтинг?!

 Зато је победа Сиризе у Грчкој изазвала праву пометњу у српским владајућим круговима јер је угрозила мантру о „безалтернативности“ из Брисела зацртаног економског и политичког пута. А аналогије са грчком ситуацијом, укључујући и лицитирање са кандидатима за „српску Сиризу“ и „српског Ципраса“, напросто се нису могле избећи. Јер, поштено говорећи, грчке економске бројке јесу доста веће и неповољније од наших. Али су, исто тако, и њихове економске перформансе и потенцијали куд и камо већи (Грци имају око шест пута већи БДП од нас, а око два пута су већи и бројнији).     

Посебно се на муци нашао омниприсутни Премијер, који је само пре десетак дана јавно хвалио политику и мере „свог пријатеља Самараса“. (Што његовог министра и блиског сарадника Вулина, опет, није спречило да, одмах по победи Сиризе, истакне велике сличности између Вучића и Ципраса.)

Но, то поређење са Сиризом ипак је више за домаћу употребу. Када се нашао у Бечу, премијер је истакао како је у економским питањима ипак „ближи Немцима, Аустријанцима или скандинавским народима него што би се поредио са нашом браћом и пријатељима у јужној Европи“. Како је истакао, свестан је одушевљења и код Срба и у целом региону због онога што се десило у Грчкој, али је додао да га он лично не дели. "Већина иде линијом мањег отпора, мисли 'ето стигла нам је политика лако ћемо'. Ја не верујем у такву политику.  Верујем у тежак рад, у тешке структурне реформе, верујем у промену наших навика, наше свести, у тешко и мукотрпно оздрављење наше привреде и зато сам у том послу посвећен на такав начин", рекао је Вучић.  

Све признајем и прихватам. И да је ситуација тешка, и да су претходници много тога забрљали, упропастили или пропустили да ураде. Дозвољавам чак и то да власт-владар има добру вољу и искрено жели нешто исправно да уради. Али напросто није могуће да нешто буде и црно и бело. И да су економски биланси онакви какви јесу – и да „свакога дана у сваком погледу све више напредујемо“, као што нас Вучић свакодневно убеђује. И да нам је (политички) близак Самарас – и да нам је близак Ципрас. И да, као што рече Вулин, Сириза „може учити“ од нашег премијера – и да њему узори буду Аустрија и Немачка.

Ма колико то понекад могло бити болно, избор се мора направити. Или безалтернативни пут у ЕУ, или борба за какав-такав суверенитет на Косову.    Или Самарас, ММФ и приватизације, или Сириза ренационализација и ресуверенизација. Или Ципрас или Ангела Меркел. Избор је наш. Или можда није?