U tom ludilu ima sistema

 Hajde da malo izoštrimo sliku. Čak i kod relativno upućenih i kompetentnih ljudi sa kojima sam imao prilike da razgovaram prethodnih godina, a verovatno i kod vas koji čitate ovaj tekst, postoje dve potpuno različite, čak dijamentralno suprotstavljene predstave o Aleksandru Vučiću, koje se naizmenično smenjuju. Pri čemu obe itekako imaju na šta da se pozovu – iako ne mogu u podjednakoj meri obe biti tačne.    

Razmislite sami, ili se raspitajte u okolini. Videćete da je to dominantni okvir i dijapazon  unutar kojeg se kreću, odnosno osciluju i kolebaju mišljenja o Vučiću (nazovimo ih „teorija 1 i 2“). Pri čemu uopšte ne znači da su oni koji zagovaraju prvu vizuru automatski protivnici – a pogotovo ne da su pristalice druge škole mišljenja po definiciji Vučićeve pristalice i obožavaoci. Naprotiv. Čak mi se čini da među Vučićevim protivnicima i ljutim opozicionarima ima neproporcionalno mnogo onih koji veruju u ovu drugu sliku, što čak povremeno ide do gradnje svojevrsnog kulta i fame o NjEGOVOJ genijalnosti. Uostalom, nikome nije baš previše u intresu da konstatuje da ga/ih politički bije i ponižava infantilni histerik. Za samosvest i samopoštovanje opozicione elite neuporedivo je privlačnije da veruje kako strada od nekog „genija zla“, a po mogućstvu još i eksponenta nekakvog moćnog spoljnog faktora (što on, doduše, u nekom smislu i jeste), koji daleko prevazilazi domaće snage i okvire. Tako im, valjda, njihov položaj i porazi deluji prihvatljivije i manje ponižavajuće.    

Bilo kako bilo, potrebno je na par primera ispitati gorenavedene hipoteze, jer – kao što znamo – od ispravno postavljene dijagnoze zavisi uspešnost svake terapije. Uključujući i procenu da li leka i nade uopšte ima. 

„Balansero“

Obratite još jednom pažnju kako svi u vašoj okolini, koji su protiv Vučića, a imaju neko geopolitičko uverenje, sa apsolutnom izvesnošću tvrde kako je ON, zapravo, igrač one druge strane. Svi evroatlantisti (ponavljam, govorim o onima koji su protiv Vučića, ne o onima koji ga podržavaju) veruju, tačnije, sigurni su da je on slabo prikriveni „putinovac“. Dok, istovremeno, na drugoj strani, patriote nemaju nikakve dileme oko toga da je otvoreni „natovac“, „izdajnik“  i atlantista. (I meni se, recimo, kad gledam neposredno i po posledicama, čini da je nesumnjivo ovo drugo.)

Konačno, čak i to što je – realno gledano – neuporedivo više nagnut na zapadnu i evroatlantsku stranu takođe pokazuje da „nije lud“, odnosno da vrlo dobro zna odakle mu (još uvek!) vetar duva i sa koje strane potencijalno preti veća opasnost njegovoj samovladi.

Ali nije sada poenta da vidimo šta je on „uistinu“ i „stvarno“. (U nekim prethodnim tekstovima sam, nadam se, uspešno objasnio zašto je u Vučićevom slučaju već samo takvo postavljanje pitanja pogrešno i promašeno – jer je to  politika koja nema nikakav sardržaj i suštinu, tačnije, kojoj je sama forma suština i koja se, prema potrebi i prema različitim ciljnim grupama izdaje i kao evrofanatična i rusofilna i suverenistička u isti mah.) Poenta je da neki iracionalni i neuračunljivi histerik teško da bi baš mogao tako uspešno da vuče za nos i obmanjuje toliku populaciju – ne pominjite mi Hitlera, ne mislim ovde na čitavo „biračko telo“ niti konzumente „Pinka“ – već na ozbiljne ljude, uključujući vas i mene, pa i neke iskusne „profajlere“ sa istoka i zapada. Dakle, ne. Neće biti da je baš tako lud, kad tolike njih tako uspešno vuče za nos i zavlači, navodeći da se uvek iznova pitamo i licitiramo na koju će nogu ustati i na koju će stranu da krene.

Jeste da ima razrađenu mašineriju i medijsko-analitičarsku menažeriju koja mu u tome pomaže, zatura nepovoljne činjenice, pegla gluposti i vođina komična medijska prenemaganja predstavlja kao vrhunsko („milošobrenovićevsko“) političko umeće. Ali ne može se poreći ni da na svoj tragikomičan i šmirajući način, zapravo, za sada dosta vešto „balansira“ u aktuelnom spoljnopolitičkom kontekstu. (Razume se, prevashodni cilj i rezultat tog „balansiranja“ jeste jedino  prolongiranje njegovog opstanka na vlasti, a ne nekakva „vizija“ ili sreća za Srbiju – ali to se podrazumeva.) Konačno, čak i to što je – realno gledano – neuporedivo više nagnut na zapadnu i evroatlantsku stranu takođe pokazuje da „nije lud“, odnosno da vrlo dobro zna odakle mu (još uvek!) vetar duva i sa koje strane potencijalno preti veća opasnost njegovoj samovladi. (Dok, istovremeno, Ruse i svoje birače zamajava i prevodi žedne preko vode uz pomoć tabloidnih bajki i korumpiranih, „patriotskih“ analitičara.)

„Da im se seme zatre“

Drugi primer je, naizgled, još efektniji, ali kada se bolje pogleda i on dodatno problematizuje teoriju o „ludom vođi“. Na prvi pogled, reklo bi se da je Vučićev odnos prema opoziciji, a naročito prema DS-u i DSS-u, odlična potpora teorije br. 1(„nije normalan, majke mi“). Naime, postavlja se pitanje zašto se uopšte toliko bavi tim skoro raspalim i gotovo (samo)uništenim političkim entitetima – i da li to opsesivno bavljenje ima još neki razlog sem mržnje i iracionalne želje da se pali protivnik do kraja dotuče i zatravi. Opozicija je slaba, podeljena ideološki i personalno i, po svim merljivim parametrima, takoreći na izdisaju. Onaj blesak pobune, saradnje, snage i otpora iz izborne noći i iznudjenog „drugog izbornog kruga“ već je davno zaboravljen, a glavni protagonisti te iznenadnog opozicionog trzaja trenutno su u teškoj političkoj defanzivi i o svom jadu zabavljeni. Sanda Rašković je faktički smenjena, odnosno kontinuiranom unutrašnjom opstrukcijom navedena da podnese ostavku na mesto predsednika DSS, a Bojan Pajtić bije tešku unutrašnju bitku za novi mandat na čelu podeljenih demokrata. I pri tome su i jedno i drugo naterani da se pred sopstvenim „čuvarima vatre“ brane, peru i pravdaju zbog svoje „jeretičke“ saradnje.   

Dakle, zašto se Vučić toliko bavi opozicijom, osobito „raspalim“ DS(S)-om – i da li je to krunski dokaz da „nije normalan“?

Odmah treba reći da ukoliko nema drugog i boljeg dokaza, onda možemo odmah da zaboravimo na „teoriju 1“. Naime, upravo odnos prema građanskoj i nacionalnoj opoziciji oličenoj u DS-u i DSS-u može poslužiti kao potvrda Vučićeve visoke racionalnost i dokaz da su njegovi potezi hladno proračunati i da se povlače u skladu sa – njegovim ličnim, razume se – najboljim interesom.

Kad satrete tragove kakve-takve normalnosti onda više ništa nije nenormalno i nemoralno. A na sceni vam ostaju samo bivši radikali, bivši julovci, bivši udbaši, bivši SPS-ovci – i radikali.

DS i DSS zaista jesu u fronclama i jedva bleda senka svoje nekadašnje političke snage i uticaja. Ali to su ipak dve političke opcije koje su, dabome, uz brojna lutanja, zablude i ozbiljne greške – naročito u onim periodima kada su bili na vlasti – ipak skoro četvrt veka bile simbol nekakve normalnosti i građanske pristojnosti na političkoj sceni. Ili makar simbol sećanja na mogućnost i propuštenu šansu da se do normalnosti i pristojnosti stigne. I nije reč samo o tome da dokle god postoji DS Vučićevo naprednjačko „evropejstvo“ ima lažnu ličnu kartu (mada ni to nije beznačajna stvar), baš kao što i njegov pokušaj simuliranja „umivenog nacionalizma“ deluje komično izveštačeno pored koliko-toliko živog DSS-a. Radi se o tome da kad satrete tragove kakve-takve normalnosti onda više ništa nije nenormalno i nemoralno. A na sceni vam ostaju samo bivši radikali, bivši julovci, bivši udbaši, bivši SPS-ovci – i radikali. Što je njegova prirodna sredina u kojoj i kroz koju ON pliva kao riba u vodi. I zato sve drugo mora da se zatre i nestane, da ga ne ometa i ne podseća na njegovu „ružnu“ – predveberovsku i pre-protestanstsku – prošlost. 

Iz istog tog razloga, kada je reč o medijskoj sferi – bez obzira što, u osnovi, usrdno služe, ne zameraju se i, zapravo, vrlo često obavljaju vrlo prljav posao za vlast – i Politika i RTS predstavljaju smetnju i svojevrsnu medijsku anomaliju. Jer samim svojim postojanjem i onim poslednjim preostalim mrvicama profesionalnosti predstavljaju nekakav izuzetak i otklon prema nadirućem (Pink-Informer) tabloidnom mejnstrimu.          

A što ne bi – može mu se

Dakle, u Vučićevom „ludilu“ itekako ima sistema. A ,mislim da ga, zapravo, ima čak i u onome što deluje kao najubedljvija i neoboriva potvrda „hipoteze 1“ – suludom mahnitanju na (redovnim!) vanrednim konferencijama za štampu, koje su, takoreći, postale zaštitni znak i simbol njegove neobične vladavine. E, tu zaista ima svega i svačega, pa i ozbiljnih incidenata, „iskakanja“ i „prekida filma“ koji su sve samo ne uobičajeni i normalni. Ali, u celini uzev, i te konferencije „rade posao“ kod njegovog biračkog tela, jer pokazuju kako je Vođa opasan i besan, kako ima problema, kako ga dušmani maltretiraju, kako se nervira, muči, pati i znoji poput svakog od njih.

Uzmimo, konačno, najsvežiji u nizu Vučićevih „bisera“ – konferenciju za štampu povodom benigne izjave vaterpoliste Andrije Prlainovića o „odsustvu sistemske podrške države“, date nakon osvajanja olimpijskog zlata – i premijerovo besprimerno ostvljivanje na RTS povodom toga. To zaista deluje kao težak incident i opasan simptom. (Niti je Prlainović nešto strašno rekao, niti je mučeni novinar RTS-a tu nešto bio kriv, a pogotovo to nije mogao i smeo biti razlog za onako histerični izliv besa i besmislenih optužbi na račun medijskog javnog servisa.)  Ali setite se „slučaja Škoro“ pre dve godine, prilikom inauguracije „prve“ Vučićeve vlade. I tada je šef deska Večernjih Novosti Srđan Škoro, kao gost u jutarnjem prelistavanju štampe na prvom programu RTS-a, jedva nešto blago prokomentarisao pojedina kadrovska rešenja (daleko od toga da je nešto ozbiljno zamerio, ili, ne daj bože, pomenuo samog Vučića), što je poslužilo kao povod za salvu režimskih napada na RTS i njega.

 Drugim rečima, on „luduje“ taman onoliko koliko mu se dopusti i koliko mu se pruža prilika. I pri tome, to ludovanje skoro nikada nije na njegovu ličnu štetu.

 I šta je bila posledica? Je li se oglasio upravni odbor ili kolegijum RTS-a? Jesu li složno ustala profesionalna novinska udruženja da podsete vlast da mora postojati neka granica bahatosti i samovolje? Ništa od toga nije bilo (sem što je Škoro ubrzo smenjen sa uredničkog položaja). Ali zato se na jutarnjem programu „javnog servisa“ nikada više nije pojavio niko ko nije iz vlasti ili, pak, višestruko provereni analitički kadar iz „Teške reči“ i „kafe sa Đukom“. A da se tada reagovalo kako je trebalo i moralo, verujem da ne bi bilo ovog poslednjeg, kao ni nekih prethodnih „ludovanja“. Drugim rečima, on „luduje“ taman onoliko koliko mu se dopusti i koliko mu se pruža prilika. (A pruža mu se mnogo.) I pri tome, to ludovanje skoro nikada nije na njegovu ličnu štetu.

***

Šta je onda zaključak ovog pisanija? Je li “lud“, ili nije? Nemam pojma. A i ne zanima me. Ovo nije psihijatrijski glasnik, već politički portal i politička analiza. A politika mu je svakako štetna i opasna, i način vladavine destruktivan, dugoročno neodrživ i autoritativan, sa tendencijom pogoršanja – i u tom smislu, nesumnjivo „ludački“. U tom pogledu, nažalost, skoro da nema nikakve dileme. Za ostalo pitajte Sandu Rašković Ivić i Slavicu Đukić Dejanović.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku „Vreme“)