Tadićev izbor

U cara Trojana kozje uši! U Demokratskoj stranci nema saglasnosti oko statuta Vojvodine! Ta velika tajna demokratske Srbije za koju već mesecima znaju i vrapci sa grana konačno je ovih dana i javno potvrđena. Prošle nedelje je, naime, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković (a on bi se zaista teško mogao smatrati političkim avanturistom i slobodnim strelcem) glasno rekao da su pojedine odredbe Predloga statuta Vojvodine nesaglasne sa ustavom, da bi na tu njegovu izjavu već sutradan oštro reagovao pokrajinski odbor Demokratske stranke poručivši da jedino Ustavni sud (a ne „individualne impresije“) može da procenjuje ustavnost pravnih akata.

Dakle, nisu to više samo „medijske spekulacije“ i „neosnovana priželjkivanja“ opozicionih političara i zlobnih analitičara. Tikva je pukla, ili je pred samim pucanjem i verujem da čak ni marketinško-politički čarobnjaci sa Andrićevog venca više neće moći da je slepe i zakrpe.

Predlagačima statuta se mora odati priznanje da su zaista sve pokušali – sem, naravno, da odustanu od svog nauma – ukoliko je naum uopšte bio njihov. Posle neuspelog „blickriga“ prošle jeseni („sve je gotovo, sve je jasno, nema nikakvih problema, još samo da to republička skupština i formalno verifikuje, ali, eto, nikako da stigne zbog opstrukcije u parlamentu itd“), prešlo se na pozicioni rat i taktiku iscrpljivanja protivnika. Po principu toplo-hladno, naizmenično su se smenjivali pretnje i pritisci na predsednika Tadića (oštre izjave Nenada Čanka i čelnika mađarske koalicije, pretnje rušenjem vlade i internacionalizacijom slučaja) sa periodima konstruktivne tišine i pružanjem prilike predsedniku da „prelomi pametno“.

Ma, samo da ga mi usvojimo, tj. nekako proguramo kroz skupštinu, a posle, ako baš mora, neka se osporavaju i obaraju pojedine odredbe na Ustavnom sudu! Kao da je nekome bilo izuzetno stalo da se predlog statuta po svaku cenu usvoji u predloženom obliku, pa da se onda ima papir kojim se može mahati, na čije se neodređene odredbe prema potrebi može pozivati i koji u (ne)povoljnim okolnostima može poslužiti kao „pravni osnov“ različitim projektima za dalje destabilizovanje i cepanje Srbije.

Nije ovo nikakvo paranoisanje i „teorija zavere“, već stvar elementarne političke logike, iskustva i zdrave pameti. Zašto bi inače Jelko Kacin i Doris Pak, osvedočeni veliki prijatelji male i po mogućstvu što manje Srbije, toliko brinuli za sudbinu vojvođanskog statuta i u (ne)spremnosti vlasti da ga usvoji videli ni više ni manje nego test demokratičnosti i evropeizacije srpskog društva?

Nema nikakve sumnje da je kontroverzni Predlog statuta plod političke kuhinje u pokrajinskoj filijali Demokratske stranke – s tim da mu koreni leže u omnibus-zakonu iz 2002. i u kontroverznoj odluci Predsedništva DOS-a iz dvehiljadite, po kojoj je tzv. „autohtonim vojvođanskim strankama“ poklonjeno čak pedeset odsto mesta na zajedničkoj izbornoj listi. Ali mora se priznati da je i njegovo trenutno zaustavljanje prevashodno rezultat nesklonosti stranačkog vrha DS-a da i dalje (sa)učestvuju u ovom projektu urušavanja države. Jeste da su se o Predlogu statuta veoma oštro i nepovoljno izjasnili mnogi pravni stručnjaci, Srpska pravoslavna crkva, opozicija, brojna građanska udruženja i nacionalne organizacije. Jeste da su, sa malom zadrškom, svoj negativni stav prema statutu izneli i neki članovi vladajuće koalicije poput SPS-a i Jedinstvene Srbije. Ali očigledno je da je da stvar ipak ostala zaglavljena zbog otpora u centrali demokrata i u okruženju predsednika Tadića. 

Ovaj statut, ali i čitava klima koja je oko njega stvorena u pokrajinskoj javnosti, predstavlja uvod u dalje labavljenje državnog jedinstva i zatezanje odnosa između Beograda i Novog Sada. On je prvi korak ka nekoj budućoj federalizaciji – i feudalizaciji – Srbije i otvaranju i internacionalizaciji „vojvođanskog pitanja“, sa perspektivom njegove „crnogorizacije“. A videli smo i na primeru velike (SFRJ) i „male“ Jugoslavije (SRJ) kako takve stvari – barem na Balkanu – po pravilu završavaju.

Hteo ne hteo, Boris Tadić će ovde morati da rešava svojevrsnu kvadraturu kruga u gotovo nemogućem pokušaju da ne rizikuje rascep u stranci i istovremeno ne postane direktno odgovoran za dalje institucionalno urušavanje države kojoj stoji na čelu i na očuvanje čije teritorijalne celovitosti se zakleo. Reklo bi se da to, u principu, ne bi smelo da predstavlja težak izbor i nerešivu dilemu. Ali ne i kada je reč o srpskoj politici i političarima i u situaciji kada vas da krenete u jednom smeru sirenski mame i diskretno guraju mnogi faktori, počev od „stranih prijatelja“, pa do površnih i/ili izlobiranih medija i sopstvene partijske nomenklature. (A pri tome vas, na drugoj strani, ionako već smatraju nepopravljivim izdajnikom.)

Sve u svemu, iz aktuelnog vojvođanskog ćorsokaka postoje samo dva čista izlaza. Ili da ustavni i zakonodavni odbor Skupštine Srbije zatraže prethodno mišljenje Ustavnog suda o Predlogu statuta i da se on, u slučaju gotovo izvesne nepovoljne ocene, vrati na doradu u pokrajinsku skupštinu, a odgovorni za njegovo donošenje pozovu na političku odgovornost. Ili da se Predlog, ovakav kakav je, konačno stavi na dnevni red skupštine i, shodno vladajućem raspoloženju i poslanika i građana, odbaci sa ubedljivom većinom. I da se onda krene u ozbiljnu decentralizaciju i, eventualno, pametnu regionalizaciju Srbije koja ne bi ugrožavala njenu državnu celovitost i funkcionalnost. Sve drugo, poput pominjane „pravno-tehničke redakture“ teksta statuta ili njegovog najavljenog „usaglašavanja sa tekstom pratećeg zakona“ i slične pravno-političke zavrzlame i akrobacije usmerene na „spasavanje Pajtićevog obraza“ i očuvanje privida stranačkog jedinstva samo će malo zamutiti vodu, prolongirati našu državnopravnu agoniju i nikome neće biti od koristi.