Колумне Ђорђа Вукадиновића | |
Тадићев избор |
![]() |
понедељак, 20. јул 2009. | |
Дакле, нису то више само „медијске спекулације“ и „неоснована прижељкивања“ опозиционих политичара и злобних аналитичара. Тиква је пукла, или је пред самим пуцањем и верујем да чак ни маркетиншко-политички чаробњаци са Андрићевог венца више неће моћи да је слепе и закрпе. Предлагачима статута се мора одати признање да су заиста све покушали – сем, наравно, да одустану од свог наума – уколико је наум уопште био њихов. После неуспелог „блицкрига“ прошле јесени („све је готово, све је јасно, нема никаквих проблема, још само да то републичка скупштина и формално верификује, али, ето, никако да стигне због опструкције у парламенту итд“), прешло се на позициони рат и тактику исцрпљивања противника. По принципу топло-хладно, наизменично су се смењивали претње и притисци на председника Тадића (оштре изјаве Ненада Чанка и челника мађарске коалиције, претње рушењем владе и интернационализацијом случаја) са периодима конструктивне тишине и пружањем прилике председнику да „преломи паметно“. Ма, само да га ми усвојимо, тј. некако прогурамо кроз скупштину, а после, ако баш мора, нека се оспоравају и обарају поједине одредбе на Уставном суду! Као да је некоме било изузетно стало да се предлог статута по сваку цену усвоји у предложеном облику, па да се онда има папир којим се може махати, на чије се неодређене одредбе према потреби може позивати и који у (не)повољним околностима може послужити као „правни основ“ различитим пројектима за даље дестабилизовање и цепање Србије. Није ово никакво параноисање и „теорија завере“, већ ствар елементарне политичке логике, искуства и здраве памети. Зашто би иначе Јелко Кацин и Дорис Пак, осведочени велики пријатељи мале и по могућству што мање Србије, толико бринули за судбину војвођанског статута и у (не)спремности власти да га усвоји видели ни више ни мање него тест демократичности и европеизације српског друштва? Нема никакве сумње да је контроверзни Предлог статута плод политичке кухиње у покрајинској филијали Демократске странке – с тим да му корени леже у омнибус-закону из 2002. и у контроверзној одлуци Председништва ДОС-а из двехиљадите, по којој је тзв. „аутохтоним војвођанским странкама“ поклоњено чак педесет одсто места на заједничкој изборној листи. Али мора се признати да је и његово тренутно заустављање превасходно резултат несклоности страначког врха ДС-а да и даље (са)учествују у овом пројекту урушавања државе. Јесте да су се о Предлогу статута веома оштро и неповољно изјаснили многи правни стручњаци, Српска православна црква, опозиција, бројна грађанска удружења и националне организације. Јесте да су, са малом задршком, свој негативни став према статуту изнели и неки чланови владајуће коалиције попут СПС-а и Јединствене Србије. Али очигледно је да је да ствар ипак остала заглављена због отпора у централи демократа и у окружењу председника Тадића. Овај статут, али и читава клима која је око њега створена у покрајинској јавности, представља увод у даље лабављење државног јединства и затезање односа између Београда и Новог Сада. Он је први корак ка некој будућој федерализацији – и феудализацији – Србије и отварању и интернационализацији „војвођанског питања“, са перспективом његове „црногоризације“. А видели смо и на примеру велике (СФРЈ) и „мале“ Југославије (СРЈ) како такве ствари – барем на Балкану – по правилу завршавају. Хтео не хтео, Борис Тадић ће овде морати да решава својеврсну квадратуру круга у готово немогућем покушају да не ризикује расцеп у странци и истовремено не постане директно одговоран за даље институционално урушавање државе којој стоји на челу и на очување чије територијалне целовитости се заклео. Рекло би се да то, у принципу, не би смело да представља тежак избор и нерешиву дилему. Али не и када је реч о српској политици и политичарима и у ситуацији када вас да кренете у једном смеру сиренски маме и дискретно гурају многи фактори, почев од „страних пријатеља“, па до површних и/или излобираних медија и сопствене партијске номенклатуре. (А при томе вас, на другој страни, ионако већ сматрају непоправљивим издајником.) Све у свему, из актуелног војвођанског ћорсокака постоје само два чиста излаза. Или да уставни и законодавни одбор Скупштине Србије затраже претходно мишљење Уставног суда о Предлогу статута и да се он, у случају готово извесне неповољне оцене, врати на дораду у покрајинску скупштину, а одговорни за његово доношење позову на политичку одговорност. Или да се Предлог, овакав какав је, коначно стави на дневни ред скупштине и, сходно владајућем расположењу и посланика и грађана, одбаци са убедљивом већином. И да се онда крене у озбиљну децентрализацију и, евентуално, паметну регионализацију Србије која не би угрожавала њену државну целовитост и функционалност. Све друго, попут помињане „правно-техничке редактуре“ текста статута или његовог најављеног „усаглашавања са текстом пратећег закона“ и сличне правно-политичке заврзламе и акробације усмерене на „спасавање Пајтићевог образа“ и очување привида страначког јединства само ће мало замутити воду, пролонгирати нашу државноправну агонију и никоме неће бити од користи. |