Referendum koji je promenio sve – a čiji značaj je Srbija previdela i pogrešno procenila

Neke, naizgled, duboke rane brzo i lako zacele, a neke, jedva primetne, s protokom vremena bole sve više. Kroz par dana (21. maja) napuniće se decenija od crnogorskog referenduma, na kojem je, sa tesnom i sumnjivom većinom od 0,5 odsto i oko dve hiljade glasova, izglasana nezavisna Crna Gora i posle skoro devedeset godina prestala da postoji zajednička država sa Srbijom.  

 Pravo glasa na referendumu nije bilo dozvoljeno hiljadama državljana Crne Gore, koji su imali prebivalište u Srbiji, dok su, s druge strane, masovno glasale pristalice suverenističke opcije iz dijaspore, koje su pristizale čarter letovima i organizovanim konvojima iz Švajcarske i sa Kosova.

Na referendumu je, po sopstvenom priznanju, iako na to nije imao pravo, glasao i kosovski narko-bos Naser Keljmendi, koji se čak hvalio da je na referendum organizovano doveo nekoliko autobusa punih njegovih sunarodnika kako bi glasali za crnogorsku nezavisnost.

Ostalo je zabeleženo da opštine sa ubedljivo najvećom podrškom nezavisnoj Crnoj Gori nisu bile ni Podgorica, ni Nikšić, ni Cetinje, već bošnjačko Rožaje  sa 91,33 odsto za, (a tu je bio i Plav sa 78,92 odsto), kao i albanski Ulcinj sa impresivnih 88,5 odsto glasova u prilog nezavisnosti.

Svi ovi i mnogi drugi interesantni zaključci moglo se čuti na okruglom stolu koji je povodom desetogodišnjice referenduma organizovao novoformirani „Institut za srpsku kulturu“ u Podgorici. Skup je održan u skoro katakombnim uslovima i praktično totalno bojkotovan od strane crnogorskih i beogradskih medija – što takođe vrlo simbolično i slikovito ilustruje status i položaj srpske stvari u nezavisnoj Crnoj Gori.   

Čini mi se da je Srbija kampanju za očuvanje „Zajednice Srbije i Crne Gore“ vodila vrlo slično i podjednako (ne)efikasno kao što je u prethodnom periodu vodila, odnosno ne vodila rat

Dozvolite mi jednu malu digresiju. Pored nepovoljnog odnosa geopolitičkih snaga, jedan od važnijih razloga zašto smo kao narod i država prošli tako loše devedestih godina jeste i to što do kraja nije bilo jasno da li ratujemo ili ne ratujemo. „Srbija nije u ratu“, neprestano su domaću i svetsku javnost ubeđivali srpski politički faktori. Efekat te kampanje bio je katastrofalan i, takoreći, dvostruko poguban. Tzv. „međunarodna zajednica“ u tu frazu, naravno, nije verovala. Ona, uostalom, nije bila ni sasvim tačna – činjenica je da su „preko“ odlazili neki konvoji, i da su se odande, nažalost, vraćali neki ranjenici i neki kovčezi. A, s druge strane, takva retorika psihološki je smanjivala „borbenu gotovost“, delovala neiskreno i lažno, i sprečavala punu mentalnu mobilizaciju bilo u ratnom ili antiratnom smeru.     

Čini mi se da je Srbija kampanju za očuvanje „Zajednice Srbije i Crne Gore“ vodila vrlo slično i podjednako (ne)efikasno kao što je u prethodnom periodu vodila, odnosno ne vodila rat za jugoslovensko nasleđe. S jedne strane, isticalo se kako je to „stvar građana Crne Gore“ i da Srbija „neće da se meša“, dok je, s druge strane, što je i logično, pružana politička i logistička podrška snagama koje su bile za očuvanje državne zajednice. Ali se ni u tome nije „gazilo“ do kraja, pri čemu je Đukanovićev režim savršeno vešto igrao na kartu srpskih podela i nedoumica, pored ostalog, vešto podstičući anticrnogorsko („antimontanjarsko“) raspoloženje u Srbiji (u stilu – „ma, šta će nam oni“, „samo se grebu“, „bolje nam je da smo sami“, „najbolja je bila obrenovićevska Srbija“).

Budući da je ovo značajna i na neki način još uvek aktuelna tema, zadržimo s na njoj još trenutak. Da, dobro ste razumeli. Pored otvorenih pro-crnogorskih lobista (Sonja Biserko, Beba Popović, Dušan Janjić...) koji i danas popunjavaju crnogorski medijski i politički prostor, Đukanović je svo vreme na vezi držao i direktno ili indirektno finansirao jato „anticrnogorskih“ pljuvača koji su bili zaduženi da po srpskim medijima i portalima neukusno i neumesno pljuju po „brđanima“ i „crnogorčinama“, a onda je njihove izjave i stavove prikazivao po crnogorskim medijima sa porukom – evo, vidite šta Srbi govore i šta misle o vama. U toj predstavi su učestvovali mnogi (setimo se samo pokojnog Vladana Batića, kao i nekih kadrova G17 Plus, da i ne govorimo o zagovornicima „obrenovićevske Srbije“ „šumadijskim nacionalistima“ itd), neki možda i iskreno uvereni da su „srpske patriote“ i da rade za „srpsku stvar“.

Đukanović je svo vreme na vezi držao i direktno ili indirektno finansirao jato „anticrnogorskih“ pljuvača koji su bili zaduženi da po srpskim medijima i portalima neukusno i neumesno pljuju po „brđanima“ i „crnogorčinama“, a onda je njihove izjave i stavove prikazivao po crnogorskim medijima sa porukom – evo, vidite šta Srbi govore i šta misle o vama.

 U svakom slučaju, ostaje utisak da je Srbija i njena politička i intelektualna elita nedovoljno ozbiljno ušla u čitavu priču sa crnogorskim referendumom i da nije dovoljno shvaćen istorijski, nacionalni i geopolitički značaj čitavog događaja, odnosno procesa koji je tim referendumom doveden do svog epiloga. Štaviše, Srbija ne samo da je loše vodila borbu za očuvanje zajedničke države, nego se i nakon toga loše postavila prema činjenici da je Crna Gora postala nezavisna. Zapravo, reagovali smo kao uvređeno dete, ili ostavljena mlada, sa mešavinom infantilosti i jalove ozlojeđenosti. Da bi zabašurili sopstveni neuspeh na referendumskom frontu, Koštunica i njegovo srbo-crnogorsko okruženje su se potpuno okrenuli od crnogorske tematike, ušlo se u proces donošenja novog ustava, a počelo je da se odmotava i kosovsko klupko. A Boris Tadić je, najpre, požurio da čestita Đukanoviću nezavisnost – da bi kasnije, barem po tom „crnogorskom pitanju“, manje-više prešao na Koštuničine pozicije, podržavao opoziciju i prema Đukanoviću zadržao neprijateljski gard („Milo-mafija“), što mu ovaj, naravno, nije zaboravio, te je, kad se ukazala prilika, izdašno pomogao dolazak naprednjačkog tandema Nikolić-Vučić.

Aktuelna srpska vlast, pak, sa Đukanovićem gaji „specijalne odnose“, potpuno ignorišući njegov bahati odnos prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a tamošnje Srbe gura u pravcu prihvatanja statusa „nacionalne manjine“ i kolaboracije sa Milovim režimom.  

Bilo kako bilo, sa crnogorskim referendumom sahranjena je dvovekovna težnja srpske političke elite o „izlasku na more“ (što ne treba brkati sa teorijama o „velikoj Srbiji“). Srbija je ostala strateški okružena i zakopana u unutrašnjosti Balkana, a Crna Gora je veštački iščupana iz svog srpskog istorijskog i geografskog konteksta, te iz istočno-pravoslavnog prebačena u zapadni, evro-atlantski civilizacijski i geopolitički krug – što je značajna promena koja prevazilazi srpsko-crnogorske odnose i usko regionalni okvir. Doduše, neki moji sagovornici sa pomenutog okruglog stola veruju da je sve to samo „privremeno“ i da bi se, sa odlaskom Đukanovića, stvari mogle dovesti u red („dovoljno je par rakija i jedna Cecina pesma“, kažu, pa da ispod „montenigerskog“ izbije „srpski“ identitet). Ali to je ipak daleko od izvesnog. A čak i da se dogodi, mentalna, identitetska i geopolitička šteta je već načinjena i plašim se da je velikim delom nepopravljiva. (Baška što je u čitavu priču sada već  ozbiljno involviran i NATO – a oni, bojim se, manje padaju na Cecine muzičke kvalitete.)

U svakom slučaju, od priče o „dve srpske države“ (koje će razvijati najprisnije odnose i biti „strateški partneri“), kojom je anestezirana srpska politička javnost – a delimično i ruska, koja je takođe bila delom potkupljena, a delom obmanuta frazeologijom o „večnoj“ rusko-crnogorskoj ljubavi, i zauzela vrlo ambivalentan, ako ne čak i blagonaklon stav po pitanju crnogorske nezavisnosti – nije, razume se, ostalo ništa. Od prvog dana, „nezavisna“ Crna Gora bila je duboko antisrpski projekat i tako se i ponašala kako na unutrašnjem, tako i spoljnopolitičkom planu.

Podgorica je tokom minule decenije uvek bila „sigurna kuća“ i siguran glas za svaki antisrpski gest i akciju – rame uz rame sa Zagrebom i Tiranom, a neretko čak i prednjačeći u odnosu na njih

  Od priznanja nezavisnosti „Kosova“, pa sve do glasanja o prijemu Prištine u Unesko, razne sportske saveze i Međunarodni olimpijski komitet, Podgorica je tokom minule decenije uvek bila „sigurna kuća“ i siguran glas za svaki antisrpski gest i akciju – rame uz rame sa Zagrebom i Tiranom, a neretko čak i prednjačeći u odnosu na njih. I pitanje je samo kako je moguće da to ne smeta aktuelnoj srpskoj vlasti. I – još čudnije – da li je moguće da građanima Srbije ne smeta to što srpskoj vlasti ne smeta Đukanovićevo kontinuirano i radikalno antisrpsko držanje?

Ili su nam Vučićevi bezbrojni ekonomski i politički uspesi, Pinkovi beskrajni „rijalitiji“ i tabloidna nekrofilija već potpuno zamaglili vidik i pomutili razum?