Путин поново међу Србљима

У тренутку када овај текст дође у руке читалаца, Путинова посета Србији ће већ увелико тећи, или се приводити крају. Биће познато који су све споразуми потписани, које речи изговорене и које поруке послате. Али стегнимо своја критичарска срца и одмах рецимо – ова посета је крупан спољнополитички поен за Александра Вучића и долази му буквално као дар с неба, у тренутку док се Београдом ваљају озбиљни протести у којима десетине хиљада грађана сваке суботе демонстрира своје незадовољство његовом све ауторитарнијом владавином.

Да је могао да бира тајминг (а није, јер је, реално, о термину посете ипак одлучивао Путин – и чак два пута га одлагао) Вучић не би могао да изабере бољи. И сем уколико не буде баш неког спектакуларног и неочекиваног фијаска, из ове посете ће српски председник свакако изаћи јачи него што је био пре. Чак толико јачи да, имам утисак, сада по први пут озбиљно размишља и о ванредним изборима.

У суштини, и домаћин и гост у овој посети првенствено на уму имају своје унутрашње политичке разлоге, мотиве и корист. Што је, уосталом, и логично. Но, док је за Вучића и СНС та политичка корист јасна и очигледна, за Путина можда, барем на први поглед, то није сасвим јасно. А поготово није јасно из угла овдашњих опозиционо настројених русофила који још увек тешко могу да сваре и оно Путиново руковање са Тачијем у Паризу, а сада им се већ сервира и долазак „Великог Владимира“ (са све орденом), на ноге „издајнику Вучићу“ – и то баш у тренутку док се он „спрема да коначно преда Косово“.

Београд је једна од ретких престоница у Европи (а нема их много ни у свету) где руски председник не само може да дође кад пожели, него и да тамо буде дочекан са реалним одушевљењем

Где је, дакле, ту Путинов мотив и интерес? Пре свега, и то није само пука фраза, Русија држи до добрих односа са Србијом, ко год да је у Београду на власти. И то не само из сентимнеталних, историјских, религијских и „пан-славјанских“ разлога. Наиме, Београд је једна од ретких престоница у Европи (а нема их много ни у свету) где руски председник не само може да дође кад пожели, него и да тамо буде дочекан са реалним одушевљењем, па и еуфоријом, како власти, тако и највећег дела народа. Другим речима, слике десетина хиљада грађана који одушевљено и више или мање спонтано поздрављају руског председника нису потребне само Вучићу, него, богме, итекако значе и Путину.   

Другим речима, слике десетина хиљада грађана који одушевљено и више или мање спонтано поздрављају руског председника нису потребне само Вучићу, него, богме, итекако значе и Путину.

А где је српска опозиција у тој причи? Реално, на репу догађаја, у запећку и у були. С тим што се, за разлику од многих других ситуација, овај пут не може рећи да су томе нешто много сами криви и допринели. Она „проевропска опозиција“ ће у Путиновој посети и сценографији која ће ту посету пратити да види само још једну потврду Вучићевог „лажног европејства“ и пожурити да га као таквог пријави („цинкари“) разредним старешинама у Бриселу, Берлину и Вашингтону. А она друга, про-руска и „национална“, ће да шкргуће зубима, евентуално, пише „отворена писма“ високом госту и у Путиновим речима и гестовима (као и не баш највишем рангу ордена који ће домаћину бити уручен) покушавати да лови скривене назнаке могућег незадовољства Вучићевом политиком.

Али то је све углавном јалов и лузерски посао. Вучић је са овом посетом објективно поентирао и за зид прикуцао своје „десне“ критичаре. А уколико успе да избегне, или бар на минимум сведе потенцијалне негативне реакције тим поводом са запада (то јест, уколико поменуте западне факторе успе да убеди како је ово са Путином био само мали и необавезни флерт, за забаву домаће публике и сопственог гласачког тела), онда би то могао бити готово спољнополитички тријуф. Мада нисам баш убеђен да ће му и ово друго поћи за руком.   

У сваком случају, Србе и Русе вежу бројне и вишеслојне нити, које су издржале многа искушења, па ће – надајмо се – вероватно издржати и преживети чак и ову нападну, контрапродуктивну и пречесто карикатуралну љубавну офанзиву Вучићевих ботова и таблоида.

Србе и Русе вежу бројне и вишеслојне нити, које су издржале многа искушења, па ће – надајмо се – вероватно издржати и преживети чак и ову нападну, контрапродуктивну и пречесто карикатуралну љубавну офанзиву Вучићевих ботова и таблоида

 Дакле, са становишта домаћина и госта посета ће бити успешна и плодоносна. А тек ћемо накнадно видети да ли је у свему томе било и нечег политички знаковитијег или економски конкретнијег и опипљивијег од срдачних поздрава, необавезних меморандума и крупних телевизијских кадрова, погодних за спотове у некој будућој изборној кампањи. Ја, лично, верујем да неће бити ничег више. Али нема сумње да ће – и овај пут – Вучићу и његовој пропагандној машинерији за „срићу“ и сеирење већ и то бити сасвим довољно.

(Текст је објављен у НИН, број 3551, од 17. фебруара 2018.)

Видети још:

Ђорђе Вукадиновић: Путин у Београду – опроштајни пољубац или „нови завет“