Po(r)uke jedne uspešne neprodaje – jedna bitka je dobijena, rat se nastavlja!

Pre tačno godinu dana, na ovom mestu čitavu kolumnu sam posvetio prodaji Telekoma i izneo glavne argumente – od ekonomskih, do geopolitičkih i bezbednosnih – zašto ovu kompaniju nikako ne bi trebalo prodavati.

U međuvremenu su se u kampanju protiv prodaje Telekoma uključile i neke opozicione stranke (najpre DSS i Dveri, ali i DS, Radulović, SNP...) stručna javnost, sindikati i neka ad hok formirana udruženja. Pošteno govoreći, nije to bio baš neki cunami, ali nije bilo ni samo simbolično i pro forme protivljenje. Iz meseca u mesec, grudva je rasla, otpor se postepeno širio, rekoh, bez prevelike euforije, ali i bez malaksavanja. Ređala su se saopštenja, tribine, peticije, mitinzi, najavljivale i radikalnije forme protesta.  

Interesantno je da se za sve to vreme gotovo niko nije usuđivao da izađe „na crtu“ protivnicima prodaje i sučeli argumente. Čitav proces se odvijao pomalo tajanstveno, sa niskim profilom i sa upadljivom željom da se previše ne talasa i ne uznemirava javnost. Propaganda „za“ je bila mlaka, očigledno vođena protiv volje, bez strasti i iskrenog uverenja. A neretko su mi, prilikom nekih slučajnih susreta, čak i funkcioneri SNS-a, diskretno, da se ne čuje i ne primeti, poručivali da istrajem(o) u borbi i gotovo šapatom govorili da i oni takođe misle da ne bi trebalo da se prodaje. Samo je Premijer, i to tek u poslednjoj fazi, nešto češće i, kako se bližilo finale, sve žešće sipao žuč prema neimenovanim „pametnjakovićima“ i kritičarima.    

Od prodaje neće biti ništa, nevoljno je saopštio Premijer – i onako, u svom stilu, nagrdio sve one „stručnjake, mudrace i analitičare“ koji su o Telekomu govorili kao o „porodičnoj srebrnini“  i koji su se prodaji od početka odlučno protivili.

Prethodnih dana videli smo i epilog. Od prodaje neće biti ništa, nevoljno je saopštio Premijer – i onako, u svom stilu, nagrdio sve one „stručnjake, mudrace i analitičare“ koji su o Telekomu govorili kao o „porodičnoj srebrnini“  i koji su se prodaji od početka odlučno protivili.

Kao što se, uostalom, prodaji ne samo odlučno, nego čak agresivno i besno, protivio i sam Vučić, pre nego što je promenio svest i napredno se „preumio“ duž čitave linije nekadašnjeg ideološkog fronta – od Kosova, do Telekoma i Evropske unije. (Jedino je, izgleda, ostao radikalno dosledan u tretmanu političkih protivnika i netrpeljivosti prema dijalogu, kritici i drugačijem mišljenju.)  

U nekoliko mahova, Vučić je čak za neuspeh nameravane privatizacije okrivio kampanju protiv prodaje, koja je, navodno, Telekomu „snižavala cenu“. (Interesantno da nije okrivio potencijalne kupce  tj. „investitore“ zato što nisu bili dovoljno velikodušni.) Ali činjenica je da je upravo od strane samog Premijera i njegovih neoficijelnih, neoliberalnih portparola prethodnih meseci izrečeno mnogo toga lošeg na račun  kompanije, njenog menadžmenta i njene sposobnosti da se nosi sa budućom konkurencijom. Hoću reći, ako je neko „ubijao“ cenu Telekomu, onda je to bio upravo vrh aktuelne vlasti, odnosno sam Vučić. Da i ne govorimo o tome koliko je za ovih godinu dana priča o prodaji i neizvesnost u vezi sa tim negativno uticala na atmosferu u Telekomu, motivaciju i rezultate. 

Hoću reći, ako je neko „ubijao“ cenu Telekomu, onda je to bio upravo vrh aktuelne vlasti, odnosno sam Vučić

Iako to nije glasno objavljivano u kontrolisanim medijima, prodaji Telekoma se sve vreme vrlo odlučno protivilo srpsko javno mnjenje. Niko to sem NSPM-a nije istraživao, a čak i ako jeste, praktično niko sem nas te rezultate nije objavljivao. I šta se pokazalo? Uprkos sveopštem ispiranju mozga, manipulaciji i cenzuri, čak oko dve trećine građana bilo je kategorički protiv prodaje. A podrška prodaji, čak i kada se Premijer lično uključio u kampanju, nikada nije prešla 24 odsto. („Ništa dobro nismo videli od privatizacija, samo ljudi ostaše bez posla“, „Ko normalan prodaje preduzeće koje donosi profit?“, „Nijedna normalna država ne prodaje tako važno i profitabilno preduzeće.“ „Hoće da profućkaju i to malo što nam je ostalo. Sramota!“) Jedino su pojedine nezadovoljne mušterije ponekad malo pakosno likovale i priželjkivale da i onima u Telekomu „crkne krava“. („E, baš bih volela da se proda, pa da vidim dal`  bi se tako ponašali kod privatnika!“ „Znaju da uzmu pare, a kad treba nešto da objasne ne interesuje ih, samo te prebacuju s telefona na telefon“.)

Šta nam je ova poslednja neuspešna saga o prodaji Telekoma pokazala i čemu nas je poučila? Između ostalog, tome da ipak ima smisla boriti se za nešto što smatrate važnim i u šta verujete, čak i kada to deluje iluzorno i kao „nemoguća misija“. (Mnogi su rekli, ma, nema šanse, prodaće ga sigurno, džaba se mučite“.)

Naravno, nema tog „porodičnog blaga“ niti te „zlatne koke“ koju loše upravljanje ne bi moglo očerupati i upropastiti. Ali to nije argument da se svi preostali državni resursi rasprodaju, već razlog više da se, za promenu, njima pokuša domaćinski upravljati.  

Iako to nije glasno objavljivano u kontrolisanim medijima, prodaji Telekoma se sve vreme vrlo odlučno protivilo srpsko javno mnjenje. Niko to sem NSPM-a nije istraživao, a čak i ako jeste, praktično niko sem nas te rezultate nije objavljivao.

Konačno, postoji jedna škola mišljenja – kojoj ja ne pripadam, ali koja se ne može sasvim isključiti – koja veli da vlast (čitaj Vučić) nije ni želela da Telekom proda, iako se na to obavezala Memorandumom sklopljenim sa MMF-om, i da joj je ova naša kampanja samo dobro došla da tu preuzetu obavezu eskivira. Tako mu, na neki način, svi mi koji smo se prodaji protivili ispadamo „korisni idioti“ jer smo pomagali premijeru da ne uradi nešto što ionako nije želeo. No, to je već sfera „konspirologije“, u kojoj sve postaje moguće, a istina i laž, crno i belo, dobro i zlo, lako menjaju mesta. (To se uklapa u popularan mit jedne družine režimskih patriota o „dobrom Vučiću“ koji samo „glumi da je izdajnik“, a donekle je slično i „teoriji“ koja je, uzgred rečeno, dugo bila vrlo aktuelna među radikalsko-naprednjačkim pristalicama, o tome kako su se, tobože, Šešelj i Nikolić svojevremeno dogovorili da fingiraju međusobni sukob, kako bi namagarčili zapadnjake i dokopali se vlasti).

Čak i da je vlast samo fingirala nameru da Telekom proda ne bi li nastavila da ga brsti, vredelo je u toj borbi učestvovati. Uostalom, stvar se završila dobro (barem ova runda), nezavisno od toga ko je i sa kakvim motivima u njoj učestvovao.

Ali, i to je poenta ovog teksta, čak da jeste tako (kao što, rekoh, ne verujem), odnosno, čak i da je vlast samo fingirala nameru da Telekom proda ne bi li nastavila da ga brsti, vredelo je u toj borbi učestvovati. Uostalom, stvar se završila dobro (barem ova runda), nezavisno od toga ko je i sa kakvim motivima u njoj učestvovao.

A sada je na svima nama, a pre svega na Telekomovim radnicima i poslovodstvu, da ne dozvolimo da „zlatna koka“ ugine, to jest, da je partijski dokrajče i obrste, ne bi li Premijer dokazao da je bio u pravu i da ju je ipak trebalo prodati.

Na kraju – hajde i to da kažemo, da se podsetimo i da, zatrpani novim problemima i udarcima sa svih strana, ne zaboravimo. Ovo je ipak bila jedna mala, ali potencijalno važna pobeda, u kojoj je svako od nas, od inicijatora otpora, do potpisnika peticije i komentatora na portalima, dao svoj doprinos i ima pravo da, makar na trenutak, bude ponosan i zadovoljan. Borba se nastavlja!