Kosmetski mostovi i ćuprije

Ko ne čuje vetar, slušaće oluju. Ko nije hteo da čuje Volframa Masa, Vernera Hojera i Gvida Vestervelea, morao je da dočeka i čuje njihovu šeficu Angelu Merkel. Ali ne samo da zbog svojih očigledno ne baš previše diplomatskih izjava u Beogradu nemačka kancelarka nije bila javno kritikovana, nego je čak postala heroj dana na raznim stranama srpskog političkog spektra. Prosto se ne zna ko je zbog njenog beogradskog nastupa bio srećniji i zadovoljniji – da li „mondijalisti“ ili „patriote“. A priznajem da ni meni nije bilo sasvim mrsko. Em je žena otvorena, em je prilično isterala na čistac trenutnu neodrživost oficijelne politike „i Kosovo i EU“, em je svojom brutalnošću kod domaćina iscedila neku, koliko-toliko normalnu državničku reakciju. Ali, rekoh već, ipak ne mogu i ne želim da se radujem kada neko „čupa uši“ i ponižava moju državu i njene predstavnike, bilo da je reč o sportskom ili političkom terenu.

Glavni kandidat za gubitnika iz ove situacije verovatno je Boris Tadić, koji je sve vreme sebe i srpsku javnost najviše i nastrasnije ubeđivao u ispravnost politike „dvostrukog koloseka“, koja sada, u svetlu izjava gospođe Merkel, deluje bukvalno tragikomično. Ali još veći problem za predsednika jeste to što jedan veliki deo medijske i političke javnosti (plus velika većina zapadnih diplomata) danas od njega očekuje da bude Čedomir Jovanović i silno se iznervira kada on pokuša da pokaže da to nije. S druge strane, velik deo one „druge javnosti“ veruje, tj. siguran je da on JESTE Čedomir Jovanović, samo se iz taktičkih razloga skriva i ne želi da to javno pokaže. Ali najveći problem Borisa Tadića sastoji se u tome što, sem njega, uskoro u Srbiji neće biti nikoga drugog ko u tu njegovu politiku još iskreno veruje, odnosno što se opasno približio trenutku u kojem će ga složno i ne bez argumenata napadati međusobno najljući protivnici – jedno zato što je „prodao Kosovo“, a drugi zato što, iz ovog ili onog razloga, još uvek okleva da to potpuno učini.  

Sada se ponovo vidi kolika je cena prošlogodišnjeg srpskog odustajanja od sopstvenog predloga rezolucije u Generalnoj skupštini, iako su se pre godinu dana doslovno na prste mogli prebrojati oni koji su javno upozoravali da je to jedan od poslednjih Rubikona koji deli kakvu-takvu od nikakve spoljne politike i kapitulacije. Što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji. Jedan truo kompromis zahteva drugi, još truliji i još nepovoljniji. Jedna kapitulacija povlači drugu, a jedno povijanje pod pritiskom rezultira samo novim pritiscima i novim, sve brutalnijim ultimatumima. 

Sada je opet sve isto – samo gore. Svi koji su prošle godine ohrabrivali povlačenje rezolucije i hvalili kao „mudar i državnički“ Tadićev potez ondašnje pristajanje na „zajedničku rezoluciju sa EU“, sada su šokirani i prilično ljuti što ponovo moraju da ga guraju i prevode preko iste vode. S druge strane, oni koji su tvrdili da je u pitanju samo prenemaganje u predizborne svrhe, sada su u to još ubeđeniji. Na zapadu su iznervirani. Na istoku mu/nam ne veruju. Priština je još nestrpljivija, a „međunarodni prestavnici“ sve bahatiji u otvorenoj podršci albanskoj ambiciji da se upostavi „suverenitet na čitavoj teritoriji Kosova“. Pre godinu dana nam je prećeno „Olujom“ na severu Kosova ukoliko se usudimo da se u svetskoj areni suprotstavimo volji SAD i EU, a sada nam već organizuju probne mini-oluje prema ćefu prištinskih kriminalaca i švercera. Svi očekuju da se opet sve završi novim popuštanjem i porazom Beograda. 

Bilo je to jasno već poodavno. Ali sada naprosto bode oči, odnosno, ne može da se ne vidi da je, nažalost, većina onoga što smo godinama slušali o ljudskim pravima, međunarodnoj pravdi, zločinima, istini i pomirenju bila obična koještarija. Haški tribunal je bio, pre svega, sredstvo političkog pritiska i pacifikacije balkanskog regiona, sa akcentom na Srbiju. Više nas gotovo niko i ne pokušava uveriti u suprotno. Ali ovih dana postaje očito da ni priča o evro-integracijama nije sama sebi cilj. Sve vreme se radilo samo o Kosovu (ma koliko bili prisutni i drugi geo-politički aspekti). I Hag i Evro-perspektiva, bar kada je o Srbiji reč, bili su samo dve strane istog, kosovskog novčića.    

Malo je nedostajalo da se i u Srbiji ostvari tranzitološki san. Da o ključnim političkim pitanjima svi misle isto – ili, još bolje, da ne misle ništa, ima ko da brine o tome, mali smo mi da se bavimo velikom politikom, mi smo tu da radimo, realizujemo i „implementiramo“ ono što nam propišu Brisel i MMF. Politika nas ne zanima, svi su oni ionako isti, neka se smenjuju malo, glasaćemo ako se baš mora za onog ko je simpatičniji i ko nas atraktivnije laže. Teme izbora ima da budu samo „korupcija“, „ekonomija“ i „nova radna mesta“ – pa neka pobede bolji. Ionako je svejedno. Ali, eto, ta „prokleta kriza“ i – naročito – to „prokleto Kosovo“ razbili su, ili bar ugrozili, temelje ovog poželjnog („a-političkog“) konsenzusa i otvorili razna neugodna pitanja. Ne samo Kosova, nego, zamislite, čak i opšteprihvaćene (kada? gde? od koga?) evro-atlantske orijentacije.  

Kada sam svojevremeno napisao da se „od Kosova ne može pobeći“, mislio sam to i bukvalno i simbolički, istorijski i geografski, i real-politički i psihološki. To uopšte nije bila samo stilska figura. Zato me nimalo ne čudi što se, evo, po ko zna koji put, Kosovo opet vraća i lupa o glavu onih koji su već nekoliko puta mislili da su ga se ratosiljali. I još će se lupati – u to sam spreman da se zakunem i kladim.