Ђинђићева политика и Милошевићеви људи

Не знам да ли је у питању „комедијант-случај“, згуснути распоред Кетрин Ештон, или, пак, неки морбидни центар за специјални рат и (пара)психолошка дејства. Али већ сама чињеница да се баш на дан Милошевићеве смрти у посети Бриселу, да моли за датум почетка преговора и макар неку опипљивију надлежност за Србе на Косову (а што би онда овде било представљено као успех и „дипломатска победа“), запутила делегација државног врха коју чине Милошевићев наследник на челу СПС-а и два донедавно најближа сарадника Војислава Шешеља говори страшно много о до апсурда и лудила закомпликованом стању на српској политичкој сцени. Као и о односу снага, моралу и принципима који на њој владају.

Овогодишње „српске мартовске иде“ очигледно протичу у знаку бриселских „преговора“ и десетогодишњице убиства Зорана Ђинђића. Заправо, чини се да актуелном политичком врху савршено одговара да се јавност, односно, онај њен део који још увек није у потпуности дигао руке од политике, ових дана замајава схоластичком расправом о томе „шта би Зоран данас рекао“ итд. а не тиме шта они ових месеци раде по Берлину и Бриселу, шта раде са Косовом и куда то воде српски државни брод. Из истог разлога, годишњица Милошевићеве смрти овај пут је упадљиво још скромније и бедније обележена него претходних година – када је такође обележавана прилично скромно и бедно.

Гледано персонално, победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.) С друге стране, званични Ђинђићеви политички и страначки наследници данас или здушно подржавају Александра Вучића – или немоћно шкргућу зубима жалећи што нису на његовом месту. О Ђинђића се данас отимају најмање три-четири фракције Демократске странке (Ђилас, Тадић, Петровић, Живковић...) Јовановићев ЛДП, невладин сектор, „друга Србија“, али и један део новокомпонованих. „реал-патриота“ који сада у „Зорановим прагматизму“ покушавају да нађу алиби за бриселско капитуланство актуелне власти.   

Тешко је рећи ко је гори и ко је мање у праву – да ли они који свих ових година покушавају да Ђинђића представе као, малтене, „жену у црном“ и следбеника Соње Бисерко, или, пак, онај део српског патриотског корпуса који, позивајући се на његов последњи период и пар интервјуа из последњих дана, од њега прави „Милоша Обреновића“ и неког „великосрпског мученика“. (Узгред, вреди подсетити да није довољно убити кума и љубити пашине скуте да би се било Милош Обреновић, баш као што није довољно одрећи се дела територије да би се било Де Гол.)

Они први, који конструишу своју дестиловану слику „НВО Ђинђића“ по моделу Хелсиншког одбора и „друге Србије“, систематски прескачу његово „патриотисање“ из средине деведесетих (не улазимо сада у то да ли је и шта је ту било искрено, а шта политички маркетинг – то у политици и код политичара никада није сасвим јасно), када је критиковао Милошевићев тврди курс против руководства Републике Српске и пекао вола на Палама чекајући НАТО бомбардере. Насупрот томе, ови други, који граде слику „Ђинђића-Милоша“, свесно игноришу његову фактичку подршку потоњем НАТО бомбардовању Србије, те кључну улогу у (пост)петоктобарском економско-политичком хаосу и неуставном изручењу Хашком трибуналу бившег шефа државе. А и једни и други углавном у широком луку заобилазе његове везе са мутним криминално-безбедносним структурама, домаћим и страним, које су му, у великој мери, на крају и дошле главе. Такође, и једни и други превиђају – или им то нимало не смета – његов циничан и бахат однос према институцијама и демократији, извргавање руглу одлука уставног суда и избацивање из парламента читавих посланичких група.

Хоћу да кажем да не постоји никакав „Ђинђићев пут“, нити његова политика, односно, да је, у оној мери у којој се може говорити о њеним назнакама, она била у суштини кратковида и лоша. И то било да је оцењујемо националним и државним, било демократским мерилима. Поштено говорећи, Ђинђић може бити узор једино у погледу невиђене упорности, животног оптимизма и радне енергије, док у свему осталом може пре служити као негативни пример. Иако ћу, такође, радо признати да је не само у интелектуалном, него, без обзира на своју пословичну недоследност и чувену реченицу „Коме је до морала, нека иде у цркву“, чак и у етичком смислу био – као и Милошевић, уосталом – далеко изнад својих „носача ковчега“ и већине оних који се данас куну у његов лик и дело.

***

Прагматичан, интелигентан, духовит и циничан, Ђинђић би вероватно нашао неку згодну формулацију да опише овај обрт и оволики број својих „верних“ постхумних следбеника. Као и чињеницу да је он после смрти третиран као полубожанство, док је за живота обожавани и слављени Милошевић завршио у башти породичне куће у коју ретко или никако не свраћају чак ни они које је он лично уздигао из анонимности и провинцијског блата.

Далеко од тога да овај кратак осврт може исцрпсти сложеност ове две биографије које је трагична смрт зближила управо онолико их је живот раздвојио. Политичке судбине Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића много су комплексније и испреплетеније него што су то у овом тренутку спремни да виде и прихвате њихови острашћени поборници или мрзитељи. А што опет не значи да су „исти“ (далеко од тога), или да заслуге, грешке и греси једног од њих могу да анулирају значај, грешке и непочинства другог. И обрнуто.

Из различитих разлога, чини ми се да је ових дана и ових година, тај однос био сувише и неправедно нагнут на једну страну. Но, сигуран сам да ће, за разлику од интересима и страстима вођених савременика, историја већ наћи начина да успостави много реалнији и праведнији баланс.