Kolumne Đorđa Vukadinovića | |||
Crnogorske litije i srpsko čudo |
sreda, 22. januar 2020. | |
Da je znao ono što sada zna, veliko je pitanje da li bi se Milo Đukanović odlučio da forsira donošenje „Zakona o slobodi veroispov(ij)esti“. Čak ni najveći optimisti među crnogorskim opozicionarima nisu očekivali da će reakcija naroda biti ovako masovna, žestoka i mudra. (Doduše, postoji i teorija – u koju ja, inače, ne verujem – da on to, siromah, nije ni želeo, ali su ga, eto, dušmani jadnog naterali.) Očekivalo se da će „prosrpska“ opozicija pokušati da napravi neku vrstu gužve i opstrukcije u crnogorskom parlamentu ne bi li sprečila njegovo donošenje – ili makar pokazala da to usvajanje nije prihvaćeno bez borbe i otpora. Pretpostavljalo se i da će zbog usvajanja zakona biti nekih protesta, da će biti bačene neke petarde i kamenice (a da će policija intervenisati, baciti poneki suzavac i „rasterati ekstremiste“.) I to bi bilo to.
I možda bi tako zaista i bilo da se ovaj put nije namerilo na nešto drugačijeg i organizovanijeg protivnika nego što je to već pomalo izraubovana i poslovično razjedinjena crnogorska opozicija. Protivnika oličenog u Crkvi (SPC), Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i mitropolitu Amfilohiju lično.
Iskusnom i lukavom Đukanoviću se dogodilo ono što se obično, pre ili kasnije, dešava svim okoštalim autoritarnim vladarima – podlegao je sopstvenoj propagandi i pobrkao stvarnost sa slikom koju nudi iskrivljeno režimsko ogledalo. Posle više od decenije formalne nezavisnosti i već dvadesetak godina kako faktički samostalno upravlja crnogorskom državnom politikom, Đukanović je poverovao da je crnogorska javnost već dovoljno lobotomizovana „dukljanskom“ propagandom i da će, zahvaljujući tome, on bez većih potresa moći da – pored celokupne svetovne – preuzme poluge i dizgine i duhovne vlasti u Crnoj Gori.
Vlast, zajedno sa dobrim delom opozicije, obrazovni sistem, praktično svi mediji i kompletan NVO sektor godinama su radili na „rasrbljivanju“ Crne Gore i činilo se da je taj identitetski inženjering već daleko odmakao. Ali izgleda da „žaba“ ipak nije bila dovoljno skuvana. Pogotovo kada je, predlogom i usvajanjem ovog zakona, politička temperatura naglo podignuta do maksimuma. Zapravo, možda bi se čak moglo reći da je ovim zakonom i nedvosmislenim atakom na SPC u Crnoj Gori, njene svetinje i njenu imovinu Đukanović nehotice učinio uslugu srpskom elementu – trgnuo ga i naterao na mobilizaciju, bunt i otpor koji je bio već gotovo presahnuo.
Epicentar tog otpora su svakako Mitropolija i mitropolit Amfilohije, sa kompletnim sveštenstvom i monaštvom. Ali ne treba zanemariti ni ostale episkopije i vladike (pogotovo vladiku Joanikija, kao i umirovljenog vladiku zahumsko-hercegovačkog Atanasija) koji deluju na teritoriji Crne Gore. Takođe, uprkos stalnim pokušajima da se i tu napravi neki razdor, kompletan vrh SPC, sa Patrijarhom i Svetim Sinodom stao je iza Mitropolita, a više ili manje masovne litije u znak podrške borbi protiv spornog zakona organizovane su u svim eparhijama srpske crkve.
Ipak, ono što je sve najviše iznenadilo (jedne prijatno, a druge neprijatno) jeste masovnost i odlučnost velikog broja građana Crne Gore koji su stali uz Crkvu i ustali protiv ovog diskriminatorskog zakona. Naravno da jezgro tog protesta i tih litija čini srpski etnički i politički element. Ali je od krucijalnog značaja za uspeh te borbe i to što ona nije ostala zatvorena samo u srpski politički element, nego računa na širu, pravoslavnu, pa i građansku („ljudsko-pravnu“) podršku i solidarnost većinske Crne Gore. I upravo je to ono što je verovatno najviše zabrinulo Đukanovića i njegove savetnike – pa su, stoga, grčevito i hitno pokušali da zamene teze, predstavljajući sebe kao žrtvu nekog „velikosrpskog“ projekta, pa i šire, geopolitičke “rusko-pravoslavne“ zavere, računajući da će na tom fonu uvek naći neke zainteresovane i zabrinute uši Briselu ili Vašingtonu, i tako još jednom produžiti svoj vek trajanja na vlasti.
Kako je na događaje u Crnoj Gori reagovala država Srbija? Po predstavnicima vlasti – reagovalo se odlično, mudro i uzdržano. Po meni, pogrešno, mlako i neadekvatno. Kao da je reč o problemu u nekoj dalekoj afričkoj zemlji, a ne o ataku na svoju crkvu i svoj sopstveni narod. Najpre su se „pravili mrtvi“ i davali izjave kao kandidatkinje na izboru za „mis sveta“ (tipa: „mir u svetu“, „niko nije kriv“). A kada se videlo da je vrag odneo šalu, počeli su da se mešaju, ali ili trapavo, ili čak sa namerom da režimu u Podgorici pomognu. Vučićeva predbožićna najava odlaska u Crnu Goru (koju su Mitropolit i Episkopski savet SPC vešto izmanevrisali i eskivirali), poludirigovani protesti ispred CG ambasade u Beogradu, te Dačićeve nediplomatske izjave koje je režimska propaganda u Podgorici obilato koristila i zlouporebljavala – sve to baca sumnju u motive i namere aktuelne vlasti. Odnosno, nakon svega što smo od strane zvaničnog Beograda na ovu temu videli i čuli, zaista ostaje dilema da li su samo nemoćni da se Đukanoviću suprotstave i plaše ga se – ili su, zapravo, njegovi svesni saradnici i saučesnici?!
Posebna priča su neke tobožnje „velike patriote“ i nacionalisti (uglavnom prorežimski, mada je bilo i drugih) koji su u vreme najžešćih pritisaka na Mitropolita i SPC krenuli da spekulišu o Amfilohijevim „greškama iz prošlosti“ i – navodnim – „dilovima“ sa Đukanovićem. Niko, razume se, nije bezgrešan i sigurno da je na dnevnopolitičkoj ravni, tokom svih ovih godina, bilo različitih procena, nesrećnih izjava i gafova od strane Mitropolita. Ali, isto tako, nema sumnje da je dosadašnji stepen otpora, mudrosti, organizovanosti i narodnog jedinstva koji je do sada iskazan u organizovanju protestnih litija u Crnoj Gori takav da ne samo da amnestira sve (eventualne) Amfilohijeve greške iz prošlosti, nego predstavlja i svojevrsno, pravo – ljudsko ili božje?! – čudo. A koliko će to „čudo“ potrajati i da li će, kojim čudom, biti dovoljno da preokrene stvari u Crnoj Gori – ili će „Imperija“, potpomognuta regionalnim satrapima i spin-majstorima, uspeti da se reorganizuje i ubije ovaj spontani narodni bunt – videćemo već u narednim danima i sedmicama. (narodni poslanik i glavni urednik NSPM) |