Црногорске литије и српско чудо

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић  одлучио да форсира доношење „Закона о слободи вероиспов(иј)ести“. Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра. (Додуше, постоји и  теорија – у коју ја, иначе, не верујем – да он то, сиромах, није ни желео, али су га, ето, душмани јадног натерали.)

И можда би тако заиста и било да се овај пут није намерило на нешто другачијег и организованијег противника него што је то већ помало израубована и пословично разједињена црногорска опозиција. Противника оличеног у Цркви (СПЦ), Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију лично.

Искусном и лукавом Ђукановићу се догодило оно што се обично, пре или касније, дешава свим окошталим ауторитарним владарима – подлегао је сопственој пропаганди и побркао стварност са сликом коју нуди искривљено режимско огледало. После више од деценије формалне независности и већ двадесетак година како фактички самостално управља црногорском државном политиком, Ђукановић је поверовао да је црногорска јавност већ довољно лоботомизована „дукљанском“ пропагандом и да ће, захваљујући томе, он без већих потреса моћи да – поред целокупне световне – преузме полуге и дизгине и духовне власти у Црној Гори.

Власт, заједно са добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању“ Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба“ ипак није била довољно скувана

Власт, заједно са добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању“ Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба“ ипак није била довољно скувана. Поготово када је, предлогом и усвајањем овог закона, политичка температура нагло подигнута до максимума. Заправо, можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо.

Можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо

Епицентар тог отпора су свакако Митрополија и митрополит Амфилохије, са комплетним свештенством и монаштвом. Али не треба занемарити ни остале епископије и владике (поготово владику Јоаникија, као и умировљеног владику захумско-херцеговачког Атанасија) који делују на територији Црне Горе. Такође, упркос сталним покушајима да се и ту направи неки раздор, комплетан врх СПЦ, са Патријархом и Светим Синодом стао је иза Митрополита, а више или мање масовне литије у знак подршке борби против спорног закона организоване су у свим епархијама српске цркве.

Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну“) подршку

Ипак, оно што је све највише изненадило (једне пријатно, а друге непријатно) јесте масовност и одлучност великог броја грађана Црне Горе који су стали уз Цркву и устали против овог дискриминаторског закона. Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну“) подршку и солидарност већинске Црне Горе. И управо је то оно што је вероватно највише забринуло Ђукановића и његове саветнике – па су, стога, грчевито и хитно покушали да замене тезе, представљајући себе као жртву неког „великосрпског“ пројекта, па и шире, геополитичке “руско-православне“ завере, рачунајући да ће на том фону увек наћи неке заинтересоване и забринуте уши Бриселу или Вашингтону, и тако још једном продужити свој век трајања на власти.

Најпре су се „правили мртви“ и давали изјаве као кандидаткиње на избору за „мис света“ (типа: „мир у свету“, „нико није крив“). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак са намером да режиму у Подгорици помогну

Како је на догађаје у Црној Гори реаговала држава Србија? По представницима власти – реаговало се одлично, мудро и уздржано. По мени, погрешно, млако и неадекватно. Као да је реч о проблему у некој далекој афричкој земљи, а не о атаку на своју цркву и свој сопствени народ. Најпре су се „правили мртви“ и давали изјаве као кандидаткиње на избору за „мис света“ (типа: „мир у свету“, „нико није крив“). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак са намером да режиму у Подгорици помогну. Вучићева предбожићна најава одласка у Црну Гору (коју су Митрополит и Епископски савет СПЦ вешто изманеврисали и ескивирали), полудириговани протести испред ЦГ амбасаде у Београду, те  Дачићеве недипломатске изјаве које је режимска пропаганда у Подгорици обилато користила и злоупоребљавала – све то баца сумњу у мотиве и намере актуелне власти. Односно, након свега што смо од стране званичног Београда на ову тему видели и чули, заиста остаје дилема да ли су само немоћни да се Ђукановићу супротставе и плаше га се – или су, заправо, његови свесни сарадници и саучесници?! 

Посебна прича су неке тобожње „велике патриоте“ и националисти (углавном прорежимски, мада је било и других) који су у време најжешћих притисака на Митрополита и СПЦ кренули да спекулишу о Амфилохијевим „грешкама из прошлости“ и – наводним – „диловима“ са Ђукановићем. Нико, разуме се, није безгрешан и сигурно да је на дневнополитичкој равни, током свих ових година, било различитих процена, несрећних изјава и гафова од стране Митрополита. Али, исто тако, нема сумње да је досадашњи степен отпора, мудрости, организованости и народног јединства који је до сада исказан у организовању протестних литија у Црној Гори такав да не само да амнестира све (евентуалне) Амфилохијеве грешке из прошлости, него представља и својеврсно, право – људско или божје?! – чудо.

А колико ће то „чудо“ потрајати и да ли ће, којим чудом, бити довољно да преокрене ствари у Црној Гори – или ће „Империја“, потпомогнута регионалним сатрапима и спин-мајсторима, успети да се реорганизује и убије овај спонтани народни бунт – видећемо већ у наредним данима и седмицама.

(народни посланик и главни уредник НСПМ)