Председник и корона – стање ствари у првој недељи ванредног стања

„Шта ме сад зовете? Чекам обраћање Председника!“ Овај нипошто усамљени коментар који су наши анкетари више пута чули током претходне недеље одлично илуструје основну тезу овог текста, као и закључак нашег мартовског истраживања: Епидемија коронавируса практично је прогутала  све друге теме и интересовања – и, када је реч о српском политичком животу, готово без ироније се може рећи да је корона само наставила тамо где је Александар Вучић стао.

Мада, заправо, и не може се рећи да је „стао“. Напротив. Александар Вучић је у нашим животима, нашим медијима и нашим домовима ових дана присутнији него икад раније. Само што је – за разлику од дојучерашње слике одлучног реформатора, победника над сиромаштвом, дефицитом, неправдом и корупцијом – сада заоденут у рухо брижног оца и сина који се против невидљивог непријатеља, такорећи, голорук и сам, јуначки бори за животе наших најстаријих суграђана.

Ванредно стање и са њим следујућа нихилација ионако скромних трагова политичког плурализма готово су идеална прилика за сваку власт да затрави политички живот и „сахрани“ политичке противнике. Али, поштено говорећи, у Србији по том питању скоро да и није имало Бог зна шта да се сахрањује. И без обзира на појединачне коментаре из опозиционих кругова како је „ванредно стање заведено да би Вучић могао да одложи изборе“, чини се да су, заправо, због тог одлагања, на неки начин – додуше, из различитих разлога – сви одахнули. (Укључујући и власт, опозицију, као и саме бираче.) При чему уопште нисам сигуран да ли је епидемија заиста главни и једини разлог тог „одахнућа“.

Било како било, одлуку о одлагању избора (чак и пре него што је она била озваничена) подржава апсолутна већина грађана и то је очигледно једна од најнеспорнијих ствари у перцепцији српског јавног мњења. Оно, пак, што је било много важније, а и много неизвесније, јесте питање како ће јавност оценити предузете мере и, у том контексту, како ће реаговати на ванредно стање. Е, ту већ „једнодушности“ нема, иако добијени резултат (57,7 : 29,1) показује јасну превагу подржаваоца у односу на противнике до сада донешених мера и одлука.

Онај ко верује власти (читај, Вучићу) да ради све одлично и у интересу народа – исти став ће имати и по овом питању. А и обрнуто

Грубо говорећи, овај однос се у великој мери подудара са односом подржаваоца и противника актуелне власти (а такође и медија из којих се информишу). То јест, онај ко верује власти (читај, Вучићу) да ради све одлично и у интересу народа – исти став ће имати и по овом питању. А и обрнуто. Изузетака наравно има, и то у оба смера, али они за сада нису статистички релевантни.

Можда би власт (читај, Вучића) више од претходног требало да забрине одговор на питање које се тицало (не)поверења у званичне објаве о броју оболелих. Иако ни то није алармантно, и премда би се, с обзиром на све – најблаже речено – недоследности и нелогичности које су представници власти демонстрирали у првим данима кризе, дало очекивати да налаз буде још и много гори, за  некога ко претендује на практично апсолутну контролу, моћ, послушност и слепу љубав својих поданика чињеница да чак 44,1 одсто испитаника (наспрам 39,7) не верује званичним државним саопштењима далеко је од охрабрујућег стања.

За  некога ко претендује на практично апсолутну контролу, моћ, послушност и слепу љубав својих поданика чињеница да чак 44,1 одсто испитаника (наспрам 39,7) не верује званичним државним саопштењима далеко је од охрабрујућег стања

Оно, пак, што би морало да забрине опозицију (барем ону без наводника), без обзира на то да ли размишља о изборима или је и даље тврда у бојкоту, јесте фрапантан податак из укрштања става према предузетим мерама и спремности да се на наредне изборе изађе, где се види да убедљиво и непропорционално велики број оних који подржавају мере – као и оних који верују саопштењима власти – каже да ће на изборе „сигурно изаћи“. Што, другим речима, казује да се нипошто не може аутоматски повлачити знак једнакости између незадовољства влашћу, или актуалним мерама које та власт доноси, и гласа за опозицију на неким наредним изборима.

С обзиром на ситуацију у медијима, као и познату чињеницу да се у тренуцима кризе и непогоде људи природно групишу и свијају око власти од које очекују заштиту и помоћ – било је логично очекивати да налази буду и знатно повољнији по режим и Вучића

Реално говорећи, с обзиром на ситуацију у медијима, као и познату чињеницу да се у тренуцима кризе и непогоде људи природно групишу и свијају око власти од које очекују заштиту и помоћ – било је логично очекивати да налази буду и знатно повољнији по режим и Вучића. Али чини се да је српско јавно мњење толико безнадежно поларизовано да је (не рачунајући Ђоковића и неки репрезентативни тријумф) тешко и замислити ствар или догађај који би га могао око било чега ујединити.      

***

Епидемија је, објективно, нека врста „више силе“ због које – а за разлику од већине других недаћа са којима се суочавамо – Вучић и актуелна власт заиста нису директно ни индиректно криви. (На страну основане дилеме да ли се могло боље, адекватније и раније реаговати.) Али је својим претераним и по свој прилици контрапродуктивним мешањем у сваку пору и сваку одлуку у вези са епидемијом Вучић је себе неразмрсиво уплео у читаву ствар, учинивши је (опет) неком врстом свог приватног рата – из којег ће, разуме се, какв год исход стварно био, опет ОН – а како би могло бити другачије?! – изаћи као апсолутни победник.

Знам, знам. Гледали смо то већ више пута. Навикло се, а помало и огуглало. Само што је, чини ми се, овога пута улог сувише крупан (буквално, људски животи) да бисмо смели дозволити луксуз да – ма колико нам руке биле везане – у овој ствари будемо само пасивни кибицери.

Наш мали допринос борби против тог стања и те пасивности било је ово истраживање чије делове представљамо читаоцима.

(Ђорђе Вукадиновић и истраживачки тим НСПМ)

***

ОДГОВОРИ ИСПИТАНИКА НА ПИТАЊА 

Корона мере - укрштања 

(Краћа верзија текста објављена у недељнику НИН бр. 3613)