Нормализација ненормалног

Није било рационално очекивати да ће Вучићу и СНС-у драстично опасти подршка у време ванредног стања – пошто им је, у том периоду, медијска заступљеност од "доминантне" постала и буквално апсолутна. Према истраживању НПСМ-а, Вучић никада није имао више јединица (26,1 одсто), средња оцена му је знатно опала, а СНС једва прелази 40 одсто, али само уколико би гласали сви они који имају политички став.

"Опао је, сигурно је опао." "Нема шансе да није опао." "Ако сад није опао, никад неће." Ово су неки од типичних коментара пријатеља, познаника и пратилаца на друштвеним мрежама на сазнање да радимо "васкршње" истраживање јавног мњења.

А да ли је уопште методолошки и етички коректно радити истраживање за време ванредног стања? У актуелној, СНС Србији – да. Тачније, изузмемо ли техничко-организационе проблеме, није ништа проблематичније него иначе, с обзиром на то да политичка Србија већ годинама живи у атмосфери необјављеног, али врло интензивног "ванредног стања", које неретко поприма и ратне обрисе. Бар у том смислу, када су у питању демократски политички процеси, као и испитивања јавног мњења, разлика између тренутне ситуације и оне уобичајене ("редовно ванредне") углавном је само у степену, а не у суштини и квалитету. Јер, ако се очекује заиста и потпуно слободно и искрено изјашњавање, онда у Вучићевој Србији не би било нити анкетирања, нити било каквог гласања.

Ванредно је редовно

"Фактор страха" свакако постоји, али он у Србији постоји већ годинама. С тим да му се понекад тепа, па се уместо о страху од власти говори о "социјално пожељном одговору". И ту званично проглашење, односно "озваничење" годинама већ постојећег "ванредног стања" није богзна шта променило.

С друге стране, за разлику од уобичајене ситуације, ових дана су скоро сви код куће, укључујући и мноштво оних који углавном нису уопште ни у земљи (гастарбајтери сезонци). А сада се, штавише, због овог принудног заточеништва, често јављају и релативно радо одазивају на позив за учешће у анкети. Зато се може рећи да је, уз сва ограничења, овај налаз највероватније поузданији и репрезентативнији у односу на слична (телефонска) истраживања рађена последњих година.

По нашем налазу Вучић сигурно није јачи него што је био пре ове епидемије. Он, лично, никада није имао више јединица (26,1 одсто), а средња оцена му је знатно опала и једва прелази "тројку"

Елем, по нашем налазу Вучић сигурно није јачи него што је био пре ове епидемије. Он, лично, никада није имао више јединица (26,1 одсто), средња оцена му је знатно опала и једва прелази "тројку", а и странка-коалиција-покрет на чијем је челу, под условом да на будуће изборе изађу сви који имају неки профилисан политички став, једва да прелази 40 одсто. Али квака је у томе да се ово последње скоро сигурно неће догодити.

Није тајна да Вучић влада тако што систематски производи поделе, мржњу и страх. Већ годинама његова снага не почива толико на томе што људи (не рачунајући баш оно "тврдо" језгро) верују да је он "добар", већ на томе што успешно убеђује да су сви други "лоши", односно да, практично, сем њега нико други и не постоји. А све то је умотано у једну фарсичну мрежу дезинформација и бруталне медијске манипулације. У томе је, ваља рећи, изузетно успешан. Зато не треба имати илузија да би било какав исход "рата против невидљивог непријатеља" и било који број заражених или преминулих од ковида 19 могао "преко ноћи" сахранити његову политичку моћ.

А та моћ је толико засењујућа да се, на пример, мало ко уопште запита како то да је опозиција, као што се тврди, бедна, слаба и маргинална, без икакве шире домаће или међународне подршке (будући да, је ли, и "народ" и сви битни светски фактори подржавају Вучића), а опет – истовремено – и тако моћна и опасна да против ње треба нон-стоп водити кампању и бдети на мртвој стражи пропаганде. У најкраћем: Вучић је практично све своје хендикепе (јака ауторитарна црта, недоследност, реална неуспешност, склоност паници и хистеричним реакцијама) успео да или медијски хендлује, или чак преокрене у своју корист.

Зато мене, заправо, чуде они који се чуде "како то да није више опао". Да и не помињемо својеврстан парадокс да они који су убеђени у то како је "сигурно много опао" били спремни, многи и чврсто уверени, како треба бојкотовати изборе због тога што за њих "не постоје минимални услови", због неравноправне заступљености свих политичких опција и медијске доминације владајуће странке и њених функционера, а што их онда прекомерно фаворизује и све њихове противнике доводи у неравноправан положај. И у томе је, разуме се, било много истине (као што је и речено на почетку, ко од ове власти очекује фер и демократске услове, неће их никад дочекати). Али питање је онда како је уопште било ко могао рационално очекивати да ће Вучићу и СНС-у драстично опасти подршка у ових месец и по дана ванредног стања – с обзиром на чињеницу да је у овом периоду Вучићева медијска и политичка заступљеност од непропорционално доминантне постала и буквално апсолутна?!

Нормализатори ненормалног

На другој пак страни имамо оне који се позивају на "свет око нас" и више или мање лицемерно (или, хајде да кажемо, "софистички") закључују како је "свуда слично" и да је, с обзиром да се у времену кризе сви и свуда окупљају и свијају око државе и власти, потпуно логично да актуелна власт "одскочи" још, најмање, десет или двадесет процената. (Екстремни облик те "ма-све-је-то-нормално" школе мишљења јесте ових дана широко презентовано Ипсосово истраживање по којем мере власти у борби против епидемије имају подршку од – веровали или не – чак 92 одсто грађана.)

Заговорници ове, у основи, опортунистичке школе, назовимо их "нормализатори ненормалног", свесно или несвесно заборављају да то све на основу чега светски лидери у времену кризе и ванредног стања добијају ванредно на популарности и подршци – у Србији већ одавно постоји, односно да је то већ све дебело "конзумирано", укалкулисано и вишеструко уграђено у постојећи рејтинг Вучића и његове странке.

И зато, колико год да су била нереално оптимистична она очекивања неког Вучићевог драматичног суноврата, још су нереалније – да не кажемо и неку тежу реч – интерпретације по којима је сасвим "нормално и логично" да му рејтинг скочи за 10-20-30 процената, с обзиром да се то, ето, "дешава свуда у свету", па и у "другим демократским земљама".

Нико задовољан

Имајући у виду све речено, резултати које овде презентујемо су више него логични и, заправо, очекивани. Они неће фасцинирати оне на почетку поменуте који су ову епидемију видели као прилику да поново ускликну "готов је". А с обзиром на то да су неки од ових резултата чак тридесет или више процената "лошији" од онога што је саопштио Ипсос, сигурно је да неће наићи на одушевљење власти и режиму блиских медија.

Они први, а то је лавовски део садашње "официјелне" опозиције, за своје добро и зарад душевног здравља својих присталица, морају одустати од нереалног очекивања да ће неки чаробни штапић или дух из лампе – било у виду Тање Фајон, Меркелове, Трампа, Путина, "дубоке државе", или неког злоћудног вируса – обавити њихов посао и решити све њихове (и наше) проблеме са Александром Вучићем. Јер се то "99,9 одсто" напросто неће догодити. Баш као што и ови други, тј. Вучић и екипа око њега, за своје и опште добро морају схватити да у Србији, авај, независно од "ђиласа и шолака" има (најмање) четвртина – а реално, и барем десет до петнаест одсто више – грађана које Вучић нервира и који га апсолутно не подносе. И да тај број сигурно неће бити мањи уколико га они игноришу, прикривају, фалсификују и разним врстама политичког инжењеринга спречавају да се тај проценат политички капитализује и изборно верификује.

Вучић и екипа око њега, за своје и опште добро, морају схватити да у Србији има (најмање) четвртина – а реално, и барем десет до петнаест одсто више – грађана које Вучић нервира и који га апсолутно не подносе

Ова епидемија, као и све што је уз њу ишло, била је заправо добра прилика и за једне и за друге да освесте своје слепе мрље. Али, чини се да ни то није много помогло да се пробије чак ни сазнање о овим горепоменутим, релативно једноставним и очигледним чињеницама – а камоли свест о неопходности шире друштвене кооперације и трагања за општим интересом. А кад то није успела да постигне корона, односно страх за голи живот и опстанак који се са њом ширио, још је мање вероватно да ће то поћи за руком овом нашем скромном истраживању.

Једино ако, можда, не припомогне ова бука која пробија кроз прозоре у тренутку док се пишу последњи редови овог текста.

(Aутор је народни посланик и главни уредник НСПМ)

(Време)