Život pod kontrolom - Ispovest Titove udovice (6)

Otkako su je, noću, silom, iselili iz Užičke 15, a to je bilo davne 1980. godine, Jovanka Broz “privremeno” stanuje u Bulevaru revolucije 75. Od tada se u ovoj zemlji sve tumbe okrenulo. Ni ulica u kojoj sada živi Titova udovica ne zove se kao što se dugo zvala. Bulevar revolucije morao je da ustukne pred Bulevarom mira.

- Jedino sam ja tamo gde sam bila - kaže nam Jovanka Broz. - Eto, prođe već 13 godina (razgovor na tu temu vođen je 1993), a ja nikako da napustim “privremeni smeštaj”.

- Gledano spolja - kažemo joj - to je lepa zgrada.

- Spolja gladac, a unutra jadac - kaže Jovanka. - Fasada jeste reprezentativna, što bi rekao gospodin Borislav Krajina. Ali, unutra to izgleda sasvim drugačije.

Instalacije su dotrajale, grejanje radi, ali slabo. Svaka kiša meni je donosila poplavu. Jednom su majstori ušli da je okreče. Svojevremeno su tu zgradu adaptirali u mali hotel, ali sad nije ni vila ni hotel.

- Mnogo je bilo galame oko podizanja kuće u Užičkoj 21, koja je specijalno za Vas građena i u koju je trebalo da se uselite posle Titove smrti.

- Ja sam od početka bila protiv gradnje te kuće. U ambijentu Užičke ulice, ona deluje kao vikendica. Suviše je isturena prema ulici, izložena pogledima prolaznika, i pre bi joj mesto bilo na nekom planinskom proplanku. Imala sam sreću ili nesreću da od detinjstva živim u velikim kućama. Moja želja je bila, kad su me već isterali iz doma u kome sam s Titom provela 35 godina, da dobijem malu, skromnu ali funkcionalnu kuću.

- Jesu li Vas konsultovali oko podizanja zgrade u Užičkoj 21?

- Rekli su mi da imam pravo samo da kažem kakav unutrašnji raspored želim. I zato su mi dali rok od deset dana. Videvši da nema druge, ja sam za to vreme nacrtala taj raspored i predala ga. Kazali su mi da će kuća koštati 2,5 milijarde ondašnjih dinara, što u to vreme nije bila velika suma. Ali, kad je gospodin Krajina izašao za govornicu Skupštine Jugoslavije i rekao kako ja izvoljevam i da ta kuća košta našu državu 10 ili 11 milijardi - ja sam ih upitala - pa šta se tamo gradi, nisu je valjda popločali zlatom. Ali, odgovor nisam dobila.

- Kažu da ste tu kuću nazvali “stakleni kavez”.

- Ne znam više kako sam je sve nazvala, znam da sam tražila pomoć i od profesora Bogdana Bogdanovića, arhitekte koji je u to vreme bio gradonačelnik Beograda. Poznavala sam njegovog oca Milana i verovala sam da će mi izaći u susret. Ali, Bogdanović se nije ni javio. Kasnije sam čula, ne znam koliko je to tačno, da su mu zabranili da mi pomogne. Na kraju, tražila sam da se ta kuća povuče dalje od ulice, ali mene niko ništa nije pitao.

- I tako ste Vi i dalje u kući koja spolja lepo izgleda, ali prokišnjava.

- Da, jedan ćošak je toliko vlažan, da sam se nosila mišlju da dovedem nekog fotoreportera da to uslika, pa neka ljudi vide gde živim.

- Ima li nekih inicijativa da se trajno reši Vaše stambeno pitanje.

- Do sada je uvek ovako bilo: čim se promeni predsednik države na mene se obnovi pritisak da se selim u Užičku 21. Sad su opet, pre nekoliko dana, bili...

- Šta su tražili?

- Pa, da se selim.

- S kojom argumentacijom?

- Opet misle da je ta kuća, u Užičkoj 21, jedino mesto gde oni vide da bi mogli da me smeste.

- Kako ste reagovali?

- Sada sam odgovorila malo žešće.

- Kako?

- Rekla sam: zar hoćete međunarodni skandal?

- Kažu da “izvoljevate, da su Vam nudili više kuća i da ste ih sve odbili?

- To nije tačno. Ja sam zahtevala da posle ponižaajućeg izgona iz kuće u kojoj sam s Titom živela tolike godine, i gde je bio naš dom, trajno, zakonski rešim svoje stambeno pitanje. Nisam zaista reflektovala na nešto veliko. Želim da budem pravno zaštićena kao i svaki drugi građanin.

- Mnogo se govorilo o tome da je zgrada u kojoj sada stanujete, pod posebnim režimom. Da li vam je kretanje ograničeno?

- Pa bilo je.

- Kako je sada, kad je reč o kontroli.

- Sad je normalnije. Zato sam se sama izborila. a i druga je situacija u zemlji.

- Ko Vas je kontrolisao?

- Kad su mene nazor uterali u tu kuću - hotel, u Bulevaru revolucije, otvorili su 15 radnih mesta za miliciju, a ni jedno radno mesto za pomoć u kući.

- Možete li nam to podrobnije objasniti.

- Imala sam 15 kontrolora. Ali ovom prilikom ne bih o tome. To je jedna mračna priča koja će jednog dana sigurno biti obelodanjena. Kao što sam vam rekla, meni niko, za sve vreme ovog progona, nije konkretno rekao šta sam i gde zgrešila. Ali su me gonili, verujte, vrlo ružno.

Skrećemo razgovor na drugu temu. Šta je bilo s njenim ličnim stvarima i predmetima posle premetačine u Užičkoj 15.

- Sve što sam imala pisano - odneli su. Uzeli su svaku ceduljicu, adrese, telefonski imenik. I sve do današnjeg dana ja ne znam kud je to otišlo, gde je završilo i ko to sada drži. Nastojala sam da mi se moje stvari vrate, pisala, išla kod ovih i onih, ali rezultat je bio - nikakav. Jednostavno, niko neće da mi odgovori, da zagrize u to.

- Govori se da više od trinaest godina nemate pasoš?

- Nisam ga ni tražila.

(U međuvremenu su Rasim Ljajić i Ivica Dačić najzad obezbedili pasoš Jovanki Broz, primedba autora)

U više navrata Jovanka Broz je kod suda insistirala da joj se vrate njene lične stvari. Reč je o nakitu velike vrednosti koji je ostao zaključan i zapečaćen u njenoj garderobi u Užičkoj 15.

- Bilo mi je dozvoljeno da taj nakit vidim da bih se izjasnila šta sam sama kupila, a što sam dobila na poklon od stranih državnika - kaže Jovanka. - I po kriterijumima koji su zaista čudni, vraćeno mi je ono što uglavnom nije predstavljalo nikakvu vrednost: predmeti do stakla, keramike, školjaka... Neki od tih predmeta su pri tom oštećeni. Recimo, sa ogrlice od školjaka izvađene su bile zlatne kopče i ukrasi, sa narukvice od emajla skinut je ukrasni kamen. Imala sam jednu narukvicu koja je pripadala mojoj prababi i iz nje su izvadili najvredniji kamen.

Jovanka kaže da je dobar deo tog vrednog nakita dobila od Tita, ili ga je sama kupila na nekim brojnim putovanjima po svetu. Tu su, zatim, pokloni koji su joj uručeni prilikom venčanja, rođendana, raznih svečanosti. Darovali su je prijatelji, ustanove, strani državnici, umetnici... Ona pita: na osnovu kog zakona su joj mogli biti oduzeti pokloni koje je dobila od Aleksandra Rankovića, Ivana Gošnjaka, kumova na njenom i Titovo venčanju, zatim nakit koji je dobila na dar od Edvarda i Pepce Kardelj, Borisa i Zdenke Kidrič, Miroslava i Bele Krleže...

- Pre tri godine - kažemo Jovanki - pričalo se da je i venčani prsten, koji Vam je dao Tito, oštećen. Navodno je neko iz njega pokušao da izvadi drago kamenje.

- Taj prsten je na mojoj ruci - kaže Jovanka. - Samo ga sada nosim na malom prstu. Znate, moj ruka nije više kao kad sam imala 28 godina i kad sam s Titom bila na venčanju.

PARNICA

Pune četiri godine brojne komisije pregledale su, popisivale i procenjivale celokupni inventar kuće u Užičkoj 15, u Muzeju “Matija Gubec”, u Bilijarnici, Šumskoj kući, na Brionima i u kući na Vangi. Napravljeni su kompletni spiskovi i fotografije svih stvari. U podnesku koji je podnela sudu, Jovanka je, na gotovo četiri kucane stranice, navela šta, po njenom mišljenju, treba da uđe u ostavinsku masu. Taj spisak je objavljen u našoj štampi i bio je predmet svakojakih komentara. Javljajući se u ulozi advokata Jovanke Broz, Toma Fila je tim povodom rekao:

- Jovanka nije tražila te stvari. Zahtevala je da sud utvrdi šta joj kao Titovoj zakonitoj supruzi pripada. Tek posle toga ona bi odlučila da li će i šta od toga tražiti za sebe. Ona, naime, želi da samo odluči, hoće li se nečeg odreći, a ne da joj država, po svom nahođenju, to oduzima.

(SUTRA: Mnogi hteli Titovu stolicu)