Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Живот под контролом - Исповест Титове удовице (6) |
четвртак, 20. јун 2013. | |
Откако су је, ноћу, силом, иселили из Ужичке 15, а то је било давне 1980. године, Јованка Броз “привремено” станује у Булевару револуције 75. Од тада се у овој земљи све тумбе окренуло. Ни улица у којој сада живи Титова удовица не зове се као што се дуго звала. Булевар револуције морао је да устукне пред Булеваром мира. - Једино сам ја тамо где сам била - каже нам Јованка Броз. - Ето, прође већ 13 година (разговор на ту тему вођен је 1993), а ја никако да напустим “привремени смештај”.
- Гледано споља - кажемо јој - то је лепа зграда. - Споља гладац, а унутра јадац - каже Јованка. - Фасада јесте репрезентативна, што би рекао господин Борислав Крајина. Али, унутра то изгледа сасвим другачије. Инсталације су дотрајале, грејање ради, али слабо. Свака киша мени је доносила поплаву. Једном су мајстори ушли да је окрече. Својевремено су ту зграду адаптирали у мали хотел, али сад није ни вила ни хотел. - Много је било галаме око подизања куће у Ужичкој 21, која је специјално за Вас грађена и у коју је требало да се уселите после Титове смрти. - Ја сам од почетка била против градње те куће. У амбијенту Ужичке улице, она делује као викендица. Сувише је истурена према улици, изложена погледима пролазника, и пре би јој место било на неком планинском пропланку. Имала сам срећу или несрећу да од детињства живим у великим кућама. Моја жеља је била, кад су ме већ истерали из дома у коме сам с Титом провела 35 година, да добијем малу, скромну али функционалну кућу. - Јесу ли Вас консултовали око подизања зграде у Ужичкој 21? - Рекли су ми да имам право само да кажем какав унутрашњи распоред желим. И зато су ми дали рок од десет дана. Видевши да нема друге, ја сам за то време нацртала тај распоред и предала га. Казали су ми да ће кућа коштати 2,5 милијарде ондашњих динара, што у то време није била велика сума. Али, кад је господин Крајина изашао за говорницу Скупштине Југославије и рекао како ја извољевам и да та кућа кошта нашу државу 10 или 11 милијарди - ја сам их упитала - па шта се тамо гради, нису је ваљда поплочали златом. Али, одговор нисам добила.
- Кажу да сте ту кућу назвали “стаклени кавез”. - Не знам више како сам је све назвала, знам да сам тражила помоћ и од професора Богдана Богдановића, архитекте који је у то време био градоначелник Београда. Познавала сам његовог оца Милана и веровала сам да ће ми изаћи у сусрет. Али, Богдановић се није ни јавио. Касније сам чула, не знам колико је то тачно, да су му забранили да ми помогне. На крају, тражила сам да се та кућа повуче даље од улице, али мене нико ништа није питао. - И тако сте Ви и даље у кући која споља лепо изгледа, али прокишњава. - Да, један ћошак је толико влажан, да сам се носила мишљу да доведем неког фоторепортера да то услика, па нека људи виде где живим. - Има ли неких иницијатива да се трајно реши Ваше стамбено питање. - До сада је увек овако било: чим се промени председник државе на мене се обнови притисак да се селим у Ужичку 21. Сад су опет, пре неколико дана, били... - Шта су тражили? - Па, да се селим. - С којом аргументацијом? - Опет мисле да је та кућа, у Ужичкој 21, једино место где они виде да би могли да ме сместе. - Како сте реаговали? - Сада сам одговорила мало жешће. - Како? - Рекла сам: зар хоћете међународни скандал?
- Кажу да “извољевате, да су Вам нудили више кућа и да сте их све одбили? - То није тачно. Ја сам захтевала да после понижаајућег изгона из куће у којој сам с Титом живела толике године, и где је био наш дом, трајно, законски решим своје стамбено питање. Нисам заиста рефлектовала на нешто велико. Желим да будем правно заштићена као и сваки други грађанин. - Много се говорило о томе да је зграда у којој сада станујете, под посебним режимом. Да ли вам је кретање ограничено? - Па било је. - Како је сада, кад је реч о контроли. - Сад је нормалније. Зато сам се сама изборила. а и друга је ситуација у земљи. - Ко Вас је контролисао? - Кад су мене назор утерали у ту кућу - хотел, у Булевару револуције, отворили су 15 радних места за милицију, а ни једно радно место за помоћ у кући. - Можете ли нам то подробније објаснити. - Имала сам 15 контролора. Али овом приликом не бих о томе. То је једна мрачна прича која ће једног дана сигурно бити обелодањена. Као што сам вам рекла, мени нико, за све време овог прогона, није конкретно рекао шта сам и где згрешила. Али су ме гонили, верујте, врло ружно. Скрећемо разговор на другу тему. Шта је било с њеним личним стварима и предметима после преметачине у Ужичкој 15. - Све што сам имала писано - однели су. Узели су сваку цедуљицу, адресе, телефонски именик. И све до данашњег дана ја не знам куд је то отишло, где је завршило и ко то сада држи. Настојала сам да ми се моје ствари врате, писала, ишла код ових и оних, али резултат је био - никакав. Једноставно, нико неће да ми одговори, да загризе у то. - Говори се да више од тринаест година немате пасош? - Нисам га ни тражила. (У међувремену су Расим Љајић и Ивица Дачић најзад обезбедили пасош Јованки Броз, примедба аутора) У више наврата Јованка Броз је код суда инсистирала да јој се врате њене личне ствари. Реч је о накиту велике вредности који је остао закључан и запечаћен у њеној гардероби у Ужичкој 15. - Било ми је дозвољено да тај накит видим да бих се изјаснила шта сам сама купила, а што сам добила на поклон од страних државника - каже Јованка. - И по критеријумима који су заиста чудни, враћено ми је оно што углавном није представљало никакву вредност: предмети до стакла, керамике, шкољака... Неки од тих предмета су при том оштећени. Рецимо, са огрлице од шкољака извађене су биле златне копче и украси, са наруквице од емајла скинут је украсни камен. Имала сам једну наруквицу која је припадала мојој прабаби и из ње су извадили највреднији камен. Јованка каже да је добар део тог вредног накита добила од Тита, или га је сама купила на неким бројним путовањима по свету. Ту су, затим, поклони који су јој уручени приликом венчања, рођендана, разних свечаности. Даровали су је пријатељи, установе, страни државници, уметници... Она пита: на основу ког закона су јој могли бити одузети поклони које је добила од Александра Ранковића, Ивана Гошњака, кумова на њеном и Титово венчању, затим накит који је добила на дар од Едварда и Пепце Кардељ, Бориса и Зденке Кидрич, Мирослава и Беле Крлеже... - Пре три године - кажемо Јованки - причало се да је и венчани прстен, који Вам је дао Тито, оштећен. Наводно је неко из њега покушао да извади драго камење. - Тај прстен је на мојој руци - каже Јованка. - Само га сада носим на малом прсту. Знате, мој рука није више као кад сам имала 28 година и кад сам с Титом била на венчању. ПАРНИЦА Пуне четири године бројне комисије прегледале су, пописивале и процењивале целокупни инвентар куће у Ужичкој 15, у Музеју “Матија Губец”, у Билијарници, Шумској кући, на Брионима и у кући на Ванги. Направљени су комплетни спискови и фотографије свих ствари. У поднеску који је поднела суду, Јованка је, на готово четири куцане странице, навела шта, по њеном мишљењу, треба да уђе у оставинску масу. Тај списак је објављен у нашој штампи и био је предмет свакојаких коментара. Јављајући се у улози адвоката Јованке Броз, Тома Фила је тим поводом рекао: - Јованка није тражила те ствари. Захтевала је да суд утврди шта јој као Титовој законитој супрузи припада. Тек после тога она би одлучила да ли ће и шта од тога тражити за себе. Она, наиме, жели да само одлучи, хоће ли се нечег одрећи, а не да јој држава, по свом нахођењу, то одузима. (СУТРА: Многи хтели Титову столицу) |