Zagrebačke prepreke na putu za Brisel

Posle rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu po uzajamnim optužbama Hrvatske i Srbije za genocid u građanskom (domovinskom) ratu poslednje decenije prošlog veka, teško se može pretpostaviti da će se odnosi između dve nekadašnje bratske republike u državi Jugoslaviji normalizovati, a kamoli krenuti uzlaznim putem. Kao što se i moglo očekivati, rasprava je bila prilika i za Hrvatsku i za Srbiju da jedna drugoj sipaju so na ranu, izazivajući, u najmanju ruku, nezadovoljstvo i potištenost izrečenim optužnicama. Izlaganja predstavnika Hrvatske i Srbije završena su odgovorima i primedbama na tužbe, dok će sudije Međunarodnog suda pravde u Hagu saopštiti presude iduće godine. Da li se iko, posle svega izrečenog u sudnici i van nje, može nadati da će presude, ma kakve bile, nešto promeniti, odnosno popraviti u odnosima dve države?

Već posle prvih izlaganja agenta srpskog pravnog tima Saše Obradovića ogorčeno je reagovao predsednik HDZ-a Tomislav Karamarko, koji je izjavio da se Srbija služi “nedopuštenim sredstvima u svojoj odbrani, jer Oluja nije bila akcija etničkog čišćenja, nego legitimna akcija oslobađanja okupiranog područja od okupatora”. Iz toga je, po njemu, sledio logičan zaključak da Srbiji treba uskratiti podršku za ulazak u EU.

Sem na Srbiju, bio je veoma ljut i na izjave profesora Dejana Jovića, Srbina, inače savetnika predsednika Josipovića. On, naime, smatra da je Hrvatsku i Srbiju trebalo istovremeno primiti u EU kako bi se izbegla mogućnost ucenjivanja (a što u ovom času deluje kao veoma tačno predviđanje). Reči osude čule su se i od hadezeovskog poslanika u Saboru Vladimira Šeksa, koji je, svojevremeno, kao javni tužilac Hrvatske intervenisao da se iz zatvora puste osumnjičeni za ubistvo tročlane srpske porodice Zec.

On se tereti i za zločine u Gospiću i Pakračkoj Poljani, te se od 2011. godine nalazi na optužnici Tužilaštva Srbije od 2011. godine, a na osnovu optužnice Vojnog tužilaštva Jugoslavije, koje je Šeksa optužilo za ratne zločine i genocid nad Srbima. Pretnjama istaknutih hadezeovaca priključila se i agentica hrvatskog pravnog tima, gđa Vesna Crnić Grotić, koja smatra da Srbiji treba objasniti kako ne može uživati bezrezervnu podršku Hrvatske prilikom ulaska u Evropsku uniju. I ona je ponovila tvrđenje Tomislava Karamarka da se u Hrvatskoj nije dogodilo etničko čišćenje Srba. (Valjda su onih 200.000 ljudi iz čista mira napustili svoje domove i pobegli glavom bez obzira u Srbiju?)

Dvadeset prvog januara ove godine u Briselu je održana prva međuvladina konferencija Srbije i Evropske unije. Njome je zvanično označen početak pristupnih pregovora na političkom nivou (ma šta to značilo), a što je svakako povećalo nade ovdašnjih proevropljana i evrooptimista da će za pet-šest godina i naša zemlja postati članica ove zajednice evropskih država. Međutim, tokom iznošenja optužbe protiv Hrvatske za genocid nad njenim državljanima, Srbima, postalo je gotovo izvesno da su te nade na klimavim nogama jer ne uzimaju u obzir stavove hrvatske strane, kojoj će biti dovoljno samo da uskrati svoju saglasnost za prijem Srbije u EU, pa da od njega ništa ne bude.

Prema jednoj novijoj anketi, 54% građana Srbije podržava ulazak naše zemlje u Evropsku uniju. To znači da bi većina morala ozbiljno da shvati neuvijene pretnje koje stižu iz Hrvatske. U isto vreme, manjina od 46%, koja misli da članstvo u EU ne bi mnogo značilo za Srbiju, te stoga (ako je uopšte i izašla na birališta) nije dala svoj glas proevropskim strankama, nema razloga za brigu i razočaranje, jer nije ništa ni očekivala.

Većini od 54% ostaje nada da će najmoćnije zemlje Unije, kada za to dođe vreme, uspeti da posebnim pritiscima uvere Hrvatsku kako je i za nju važno da glasa za prijem Srbije. Ukoliko im, razume se, tada još bude u interesu da to učine.