S Titom u Drvaru - Ispovest Titove udovice (2)

Ako je verovati iskustvu Jovanke Broz, ljudsko srce može da izdrži mnogo više patnji nego radosti. Ona ima toliko gubitaka da bi to bilo dovoljno za konačan poraz.

Ali, ova Ličanka čeličnih nerava ne misli još dugo da se preda.

Parafrazirajući Andrića, ona kaže da čovek živi od snage koju je poneo sa izvora i koju stiče usput, kao reka.

A, već u ranoj mladosti Jovanka Budisavljević osetila je koliko život zna da bude okrutan. Izgubila je majku Milicu od koje je naučila da čovek mora biti spreman da izdrži sve ono što mu sudbina donese.

Jovanka Broz: Ono što se događalo u našoj kući za mene je bila najveća škola. Znate, mi jesmo živeli na selu, ali u drugačijim uslovima od ostalih meštana. Naši stari su još po nekom zakonu Marije Terezije bili stekli pravo da drže birtiju i trgovinu. I tu se vazdan vrteo silan svet. Kuća nam je ličila na železničku stanicu. Uvek je neko dolazio i odlazio. A ljudi su se okupljali i oko mog ćaće - umeo je divno da priča.

Jovanka veli da joj je otac ulio ljubav prema knjizi. Sam je, inače, mnogo čitao, ponešto i pisao. Znala je napamet mnoge Zmajeve pesme, pa stihove Đure Jakšića, Branka Radičevića, Jovana Dučića. Često je recitovala Šantićevu pesmu „Ostajte ovde“.

Brigu o devojčicama kada su ostale bez majke preuzela je Jovankina baka. Gledajući svoju unuku kako se predano igra sa starijom braćom, koji su bili „naoružani pištoljima“, starica je govorila:

„Ne znam sigurno šta će ko od ove djece biti, ali ako neko od njih treba da postane vojnik, to će svakako biti Jovanka.“

Uvek postoji samo ono što će biti.

Baka je na vreme predskazala sudbinu svojoj unuci.

Jovanka Broz: U rat sam otišla sa 17 godina. Jeste, imala sam dugu crnu kosu, postala sam borac prve ženske partizanske čete. Bilo je to pravo čudo za Liku.

O toj „ženskoj vojci“ Ličani su ispevali pesmu:

„Oj drugovi, ko bi znao lani,

Da će cure biti partizani“.

Odziv devojaka u partizansku vojsku bio je fantastičan. Na zbornom mestu, u selu Trnavac, slile su se kolone mladih Ličanki. S brda su odjekivali njihovi zvonki glasovi.

„Majko moja, imaš me jedinu,

Ja ti odoh nosit karabinu“.

Kad su čule da neće biti primljene u partizane, više od 600 prekobrojnih cura počelo je na poljani u Trnavcu uglas da plače. Među 80 onih koje su ostale „pod puškom“ bila je i Jovanka Budisavljević.

Jovanka Broz: Bile smo na kursu. Trajao je dva - tri meseca. Obuka je bila teška. Morale smo za kratko vreme da naučimo sve što treba da zna pravi vojnik - kako zaklon uhvatiti, rov iskopati, vatru otvoriti. Komandant nam je bio Đuro Radovanac, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije. Bio je vrlo sposoban. Primio nas je kao svoju decu.

Naročita pažnja posvećivana je nastavi gađanja. Štedelo se. Nijedan metak nije smeo da bude pucanj u prazno. Jovanka je oduvek imala oštro oko.

Sa Milicom Bjelobabom bila je najbolji strelac među 80 devojaka - boraca.

Jovanka Broz: Sećam se svoje prve akcije. Bila je to borba sa Italijanima, na Kordunu. Sukobili smo se sa italijanskim pukom „Aleksandrija“. Oni su nastupali sa tenkovima i konjicom. Moj prvi juriš bio je na tenk. I mi smo pobedili. Istina, nismo bile same. S nama je dejstvovala Šesta lička divizija.

o Za kozačkog atamana Tarasa Buljbu Gogolj kaže da je najvažnije bilo da su mu sinovi u prvu bitku ušli otvorenih očiju. Kako je to bilo u Vašem slučaju?

Jovanka Broz: Strašno je bilo. Činilo mi se da ispod mene zemlja gori, da iznad mene nebo gori. Ali, u svoje vatreno krštenje ušla sam, kao i sinovi Tarasa Buljbe, otvorenih očiju... A ta italijanska konjica, ti njihovi oficiri, kada su videli žene, majko mila, odmah su pobegli. Velike količine oružja su nam ostavili. To je palo pred naše noge. Posle su nas rasporedili u Šestu ličku diviziju, kojom je komandovao Đoko Jovanić. Ja sam došla u bataljon „Mićo Radaković“. Tu sam ostala do 1943. kada je ta jedinica ušla u sastav prvog korpusa koji je delovao na terenu Bosne. U Drvaru sam videla jednu bolnicu. Tu sam prvi put videla Tita.

o Da li ste ga i tada branili?

Jovanka Broz: Nisam lično učestvovala u odbrani vrhovnog komandanta. Za vreme desanta na Drvar, bila sam sa bolnicom u Šipovljanima, tamo na onoj čuki gde se nalazila oficirska škola. Švabe su nas iznenadile. Ali i mi smo za to krivi. Sećam se da se govorilo da pripremaju desant. Ali, kako je vreme prolazilo, naša budnost je popustila. Zato je desant, za nas, ipak bio iznenađenje. Uoči samog napada bili smo u bioskopu. Gledali smo film „Zoja Kosmodemajanskaja“. Kad je predstava završena, sklonili smo stolice i klupe i u toj sali počela je igranka. Tu sam ostala do tri ujutru. I čini mi se, samo što sam zaspala, probudio me zvuk aviona.

o Kad je počeo desant?

Jovanka Broz: Pogledala sam na sat - bilo je oko pet. Pomislila sam najpre da su to saveznički avioni. Ali, kad je jedna nemačka jedrilica pala pravo pred kuću u kojoj sam bila, sve mi je odjednom prošlo kroz glavu. U jedrilici je bilo osam Nemaca. Gledam ja njih i kažem - e, nećete me...i skočim kroz prozor. Srećom nije bila visoka zgrada. Tu je zatim stigao i naš mitraljezac iz oficirske škole i štitio nam odstupnicu. U glavi sam imala detaljno razrađen plan evakuacije ranjenika. Izvukli smo se pored jednog zida, koji nam je služio kao zaklon. Ali i oni su nas pratili sve do Mliništa. Bila sam srećna jer sam sve ranjenike žive izvukla. Posle sam predala raport Plavom (Mijalko Todorović, primedba autora) i Bog zna kako su me hvalili.

o Kako ocenjujete tu bitku?

Jovanka Broz: Kao najkrvaviju u kojoj sam ja učestvovala. Nemcu su hteli da nam zadaju smrtonosan udarac. Da zarobe vrhovni štab i Tita i završe s nama.

o Kakav je bio odnos Drvarčana?

Jovanka Broz: Fantastičan. To su bili izuzetni ljudi u svakom pogledu.

o Posle Drvara, kud vas je put odveo?

Jovanka Broz: U Srbiju. Sa prištinskim jedinicama došla sam do Zlatibora. Učestvovala sam u borbama na ovoj planini, zatim na Valjevu, gde sam preuzela bolnicu. Onda smo krenuli za Beograd. U glavnom gradu Jugoslavije opet sam dobila bolnicu. Odatle su me povukli u Generalštab.

o Koji Vam je najteži trenutak u ratu?

Jovanka Broz: Bilo je mnogo teških momenata. Dvaput sam ranjavana, na Mokrom Lugu i na Limu. Ali, najteže je bilo u Drvaru. Za vreme tog desanta, čovek nije mislio samo na sebe - tu je bila bolnica, tu je bio Vrhovni štab, tu je bio Tito...

Zbunjeni Nemci

o Za desant na Drvar tvrdite da je bio Vaša najteža bitka, kakav su utisak na Vas ostavili Nemci?

Jovanka Broz: Pa, u početku, imala sam utisak da su bili - zbunjeni, kao da nisu tačno znali gde su. Činilo se da čekaju neku komandu, neki zvižduk, znak. Nisu odmah ni prihvatili borbu. Tek kad su dobili taj signal, kad su se sjedinili, počeli su pakleno da napadaju. A dotle, čini mi se, da su gledali kako glavu na ramenu da sačuvaju.

Nisam general

o Vaši protivnici tvrde da u borbi za vlast niste birali sredstva. Kao konkretan primer navode da ste se, pošto-poto, hteli dočepati generalskog čina kako biste preko armije imali jači uticaj na rasplet situacije u zemlji?

Jovanka Broz: To je obična podvala. Ja sam u vreme desanta na Drvar, kao komesar bolnice, imala čin poručnika. Kasnije sam postala kapetan. Kad sam stigla u Beograd, unapređena sam u čin majora. Sad imam čin ratnog potpukovnika. Kad su mi, posle Titove smrti, određivali penziju, jedna od varijanti bila je, da dobijem ličnu penziju pukovnika. Istina neka ujdurma oko mog čina dogodila se 70-ih godina. Bilo je to vreme kad su se činovi delili šakom i kapom. Dobijali su ih i oni koji nisu ni omirisali barut. Sećam se, došla je neka delegacija, rekli su da ih primim da mi čestitaju unapređenje. Nisam ih primila. Kazala sam, pa dobro, kako su me mogli unaprediti, a da pre toga nisam polagala odgovarajući ispit? A drugo, ako sam već dobila taj čin, zašto ga službeno ne uruče, već tako - na mala vrata? Ni sad ne znam kakak su mi čin namenili.

(SUTRA: Odlazak u Beli dvor)