Rehabilitacija Draže Mihailovića, ili prekrajanje komesarske istorije

Odlukom Sudskog veća Višeg suda u Beogradu od 14. maja ove godine, rehabilitovan je nekadašnji komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, general Dragoljub Draža Mihailović. Prema njoj, on se smatra neosuđivanim i vraćena su mu sva građanska prava koja su mu oduzeta u političko-ideološkom postupku vođenom protiv njega i drugih optuženih 1946. godine. Zaključeno je da ovaj proces nije sproveden uz poštovanje svih prava okrivljenog, kako po standardima današeg prava, tako i odnašnjeg. Branioci su u toku sudskog postupka samo pet puta uspeli da razgovaraju sa okrivljenim, i to uvek uz prisustvo organa vlasti.

Mihailoviću je tek četiri dana pre podizanja optužnice omogućeno da uzme branioca; on nije imao uvid u većinu dokaza, uključujući i njegovu zaplenjenu arhivu. Sem toga, braniocima nije bilo dozvoljeno da prikupe određene dokaze i dovedu svedoke iz inostranstva koji su želeli da svedoče u korist odbrane Dragoljuba Mihailovića. Sudsko veće zaključilo je da je reč o postupku koji je samo formalno sproveden uz izuzetnu žurbu da se što pre okonča. Sem toga, on je bio i politički i obojen, pošto su se predstavnici izvršne vlasti mešali u sam tok postupka i čak učestvovali u donošenju pojedinih odluka.

Kao što se i moglo očekivati, odluka Sudskog veća naišla je na dva različita reagovanja kako u Srbiji, tako i u regionu. Dok su jedni smatrali da je ona dugoočekivano, sprečavano i odlagano ispravljanje nepravde neopravdano osuđenom komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, drugi su je shvatili kao očigledno i nedopustivo prekrajanje istorije.

Iz Sarajeva su reagovali izjavom kako je to “dokaz da fašizam nije pobeđen na ovim prostorima i da je ta odluka rezultat jedne nacionalističke opcije koja vlada u Srbiji”. Predsednica Hrvatske rekla je da “ta presuda ne može izbrisati zlodela četničkog pokreta, počinjena u saradnji sa nacistima i fašistima tokom Drugog svetskog rata... Ostaje i činjenica kako je taj pokret doživeo potpuni poraz u Drugom svetskom ratu , ali i pre 20 godina u agresiji na Hrvatsku”.

Nisu, razume se, izostala slična reagovanja ni u Srbiji. Ivica Dačić je rekao da je to korak koji produbljuje podele”, Helsinški odbor ga je ocenio kao “Odustajanje od antifašizma”. Nebojša Stefanović, bio je “nezadovoljan kao potomak pratizana”. Socijaldemokratska unija smatra da je to “Uvreda za sve žrtve”, Stranka demokratske akcije videla je to kao ”dokaz fašističke politike prema bošnjačkom narodu”.

Razume se, nisu izostale ni Žene u crnom: “Rehabilitacija snaga poraženih u Drugom svetskom ratu”. Trener košarkaša Partizana takođe je iskoristio priliku da iskaže svoj smisao za humor podsmevajući se rehabilitaciji, političar Čanak zahtevao da Tomislav Nikolić zbog nje podnese ostavku, dok je istaknuti vojno-politički komentator Politike takođe bio veoma ljut zbog odluke Sudskog veća Višeg suda u Beogradu od 14. maja ove godine.

Nije bilo teško predvideti da će ovakva odluka dovesti do do pojačane uzajamne netrpeljivosti potomaka i četnika i partizana. A isto bi se svakako dogodilo i da je zahtev odbijen. Samo bi onda stigle pohvale sudu iz Bosne, Hrvatske, Sandžaka, nevladinih organizacija, možda čak i od Nenada Čanka.

Advokat Joksimović, koga su sud i Advokatska komora odredili da brani generala Mihailovića, shvatio je svoju ulogu veoma ozbiljno i savesno se trudio da dokaže pogreške i nedostatke optužnice. Time se veoma zamerio komunističkoj vlasti, i indirektno potpisao sebi smrtnu presudu. Četrnaestog jula 1946. godine , uoči Joksimoviće završne reči i izricanja presude na procesu, maršal Tito je izjavio prilikom posete Cetinju: “Taj advokat (Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto – kao svaki narodni neprijatelj. Ali ovo nije samo ideologija Joksimovića, već i drugih sličnih njemu koji se kriju iza demokratske maske”.

“Najveći sin naših naroda i narodnosti”, poznat po izjavi na suđenju u Zagrebu 1928. – “Ne priznajem buržoaski sud, jer se smatram odgovornim samo svojoj komunističkoj partiji” i primedbi “naši sudovi drže se zakona kao pijan plota”, našao je ovom prilikom povod za mešanje u rad suda u zahtevu dr Joksimovića da svom branjeniku postavi nekoliko pitanja. To je pravo svih branilaca na svetu, ali ga je predsednik suda odbio rečima: “Tužilac je okrivljenom Mihailoviću postavio dovoljno pitanja”.

Pošto ga je Broz javno proglasio za narodnog neprijatelja, dr Joksimović je posle suđenja generalu Mihailoviću bio pod stalnom prismotrom Udbe, pratili su ga čak i kad je odlazio na slavu kod prijatelja.

Nepunu godinu dana kasnije on je uhapšen, optužen i osuđen za neprijateljsku delatnost na tri godine zatvora i gubitak građanskih prava na jednu godinu.

Umro je posle izdržane dve godine robije u sremskomitrovačkom zatvoru, a sahranjen na groblju u Laćarku. Porodici je tek po isteku izrečen trogodišnje kazne preuzme njegove posmrtne ostatke.

Posmrtne ostatke generala Mihailovića niko nije preuzeo. I posle 69 godina ostaje je tajna gde se oni nalaze.