Ponosni đaci Ante Starčevića

Iako je procenat srpskog stanovništva u Hrvatskoj danas četiri puta manji od vremena kada  je Franjo Tuđman za Srbe govorio da su “remetilaćki faktor”, izgleda da ga deo Hrvata i danas doživljava na sličan način. Ovakav zaključak stiče  se posle hajke koja se ovih dana vodi protiv Srba u Hrvatskoj, a za koju se teško može reći da je spontana. Počela je izlivima mržnje kontroverznog biznismena Zdravka Mamića o Srbinu koji je ministar u Vladi Hrvatske, zatim su nastupili veterani domoljubi protestima zbog izjave premijera Milanovića da se u Hrvatskoj od 1991. do 1992. godine vodio građanski rat (a ne odbrambeni, kako oni misle), koga su pozivali da podnese ostavku zbog nje. Posle su neki maloletnici, za koje se govori da su Hrvati iz Janjeva na Kosovu, odakle su pobegli od svoje braće Šiptara, napali dečake, učenike srpske bogoslovije, buduće pravoslavne sveštenike, i jednoga od njih teško povredili. Oni su uhvaćeni, ali se postavlja pitanje da li će se  umiriti posle zabrane prilaska bogosloviji i njenim učenicima? Ili će pokušavati da nastave što su započeli?

Ovim ispadima mora se sa posebnom zabrinutošću priključiti izjava gđe Ruže Tomašić, saborske zastupnice, koja dolazi iz redova “Hrvatske stranke prava – dr Ante Starčević”. Ona nije samo običan poslanik u Saboru, već i predsednica saborskog Odbora za ljudska prava i prava nacionalnih manjina , ali je to nimalo nije omelo da tim istim manjinama (čija bi prava trebalo da štiti) jasno i javno poruči da je “Hrvatska za Hrvate, a ostali su samo gosti”. Usput je zakačila i predsednika SDSS-a, Vojislava Stanimirovića, opisujući ga  kao četnika koji je prstom pokazivao koga treba odvesti u zloglasnu Ovčaru i ubiti.

Zanimljivo je podsetiti se nekih pojedinosti i iz biografije gđe Tomašić. Ona  je u mladosti bila rukometašica, kaskader, policajka koja se borila protiv rasturača droge, a zatim je kao pripadnica obezbeđenja  čuvala hrvatske predsednike Tuđmana i Mesića. Od 2003. do 2008. bila je poslanica u Saboru sa liste “Hrvatske stranke prava”, da onda, posle raskida sa predsednikom Đapićem, postane predsednica nove stranke, “Hrvatske stranke prava dr Ante Starčević” i posle izbora u decembru 2011. ponovo uđe u Sabor u kome joj je poveren i pomenuti Odbor za ljudska prava.

Ispad gđe Tomašić ima  veću težinu od ostalih koji su pomenuti. Pre svega, zbog toga što bi ona trebalo da štiti prava manjina, ali je očigledno da joj taj zadatak nije najpreči ili da ona uopšte i nije prava ličnost za njega. A što se i moglo pretpostaviti još onda kad joj je poveren, jer je njena stranka nasledila ideologiju  dr Ante Starčevića, verovatno najvećeg srbomrsca u istoriji Hrvatske i preteče ustaškog pokreta u toj zemlji.

Taj patološki srbofob opisivao je Srbe kao “remetilački opstruktivni faktor”, nazivao ih “nižom pasminom”, dok su Hrvati viša, “gospodujuća pasmina”, za Srbe je govorio da su “po svojoj naravi bez uma i poštenja proti slobode i proti svakom dobru... Srbe treba staviti van zakona (što je njegov imenjak uspešno primenjivao od aprila 1941. do maja 1945. godine)... Svi najveći srpski junaci su Hervati... U Stefanu Dušanu  ugasi se poslednji trag prejasne hervatske dinastije Nemanićah koji kroz vekove i kao kralji vladahu... Miloš Kobilić pokaza se Hervatom... Od Triglava do Soluna živi samo jedan narod – hervatski”. Slovence je ubrajao u planinske Hrvate, dok su bosanski muslimani za njega bili – najčistija hrvatska braća.

On je i autor poznatih slogana: “Srbe o vrbe!” i “ Srbe –sjekira!”

Koreni čudovišne mržnje dr Starčevića prema srpskom narodu možda potiču od činjenice da su mu roditelji bili Srbi koji su prešli u katoličku veru, te se doktor Ante tokom svog života neprekidno trudio  da se dokaže kao pravoverni “Hervat” a verovatno je od uticaja i  njegov bezuspešni pokušaj 1851. godine da postane profesor matematike na Liceju u Beogradu (za šta i nije ispunjavao uslove).

Njegove sumanute ideje, nažalost, naišle su na plodno tle među Hrvatima, ustaški pokret oduševljeno ih je prihvatio i uspešno ostvarivao tokom svoje kratkotrajne vladavine, ubijajući stotine hiljada Srba, Jevreja i  Roma.

Današnja Hrvatska snosi posledice rata koji je vodila da bi se “oslobodila velikosrpske hegemonije” i ostvarila svoju državu. U toku ratnih sukoba, a po njihovom završetku još i više, na scenu su stupili spretni i bezobzirni pljačkaši i dokopali se državne imovine. Mnoge fabrike i preduzeća u Hrvatskoj danas ne rade, radnici mesecima i godinama ne primaju zarađene plate, očajni seljaci blokiraju puteve. I pored skorašnjeg ulaska u EU, izgledi za napredak nisu baš svetli. A beskrupulozni političari, kao i obično, lako će se snaći i pokazati na krivce za sve loše što se dešava  - uvek dežurne Srbe.

Pa tako ponovo postaju sveže, aktuelne i primamljive ideje patološkog srbomrsca Ante Starčevića.